Foto: Printscreen/Instagram/serbialive_vestiPisanju ovih redova pristupih potaknut mišlju da bi se komentar koji nedavno dadoh Danasu u vezi sa otimačinom ćevapa u Lidlu mogao pogrešno tumačiti, recimo da ja ovde potpisani dovodim u direktnu vezu materijalno siromaštvo i nekulturu, ili još gore da generalizujem stvari tako što nekulturu situiram unutar jedne socijalne skupine – u ovom slučaju penzionerske.
To je, međutim, daleko od istine pa ću u nastavku podrobnije obrazložiti svoje stanovište.
Kultura siromaštva – onako kako je ja vidim, razlikuje se od istoimenog koncepta antropologa Oskara Luisa i odnosi se na sistemsko osiromašenje bitnih sastojaka kulture – duhovnih vrednosti i vrlina, vaspitanja, pismenosti, ponašanja, ophođenja, obrazovanja, ljudskosti…
Smatram dakle da materijalna oskudica nije ključna determinanta kulture siromaštva već da je to u prvom redu osiromašenje duha koje se u većini slučajeva pojavljuje kao generator bahatih modela ponašanja.
Na primer, osobe bogate duhom koje egzistiraju na rubovima materijalne oskudice, unutar depriviranih socijalnih slojeva (penzioneri, nezaposleni, manuelni, uslužni radnici), neće pripadati kulturi siromaštva ali zato hoće dobrostojeći i visokopozicionirani duhovni siromah.
Ovaj potonji se neće otimati za jeftine ćevape po hipermarketima ali će zato istom žestinom i bahatošću grabiti sinekure, povlastice i privilegije unutar datog sistema.
Uzmimo materijalno situiranog ali duhovno osiromašenog političara (u firmiranom odelu i sa glomaznim satom na ruci) koji ispoljava bahatost i nekulturu dijaloga.
Vrlo je verovatno da će se njegov stil ponašanja preneti, poput mutiranog virusa, na niže nivoe društvenosti gde će se tokom vremena, posredstvom učenja po modelu, primiti kod svih onih ljudskošću osiromašenih predstavnika populusa (da ne kažem glasačke mašine).
S druge strane, duhom bogati pojedinci, na kojoj god se prečagi društvene lestvice nalazili, s rezignacijom će odbacivati primitivne vidove ponašanja pa stoga i neće pripadati kulturi siromaštva – onako kako je ja vidim.
Naime, duhovno siromaštvo podrazumeva pauperizaciju kako ličnog vaspitanja tako i ophođenja prema drugim članovima zajednice ali i regrediranje pojedinaca do najnižih vidova ispoljavanja bahatosti i primitivizma – bilo da je u pitanju grabljenje oko ćevapa, firmiranih krpica, sinekura, teritorija ili prirodnih resursa.
Pa ipak, konsultujemo li dosadašnju istorijsku praksu, uvidećemo da se primitivni oblici ponašanja iznova ponavljaju na višim stupnjevima tehnološkog razvoja te da očigledno predstavljaju sastavni deo ljudske prirode.
Međutim, to isto se može reći i za humanost koja se već duže vreme nalazi (slučajno ili ne), pod unakrsnom paljbom neoliberalnih i transhumanih sila.
Nego, vratimo se pitanju – da li je otimanje oko ćevapa (na sniženju) isključiva osobenost društva Srbije? Odgovor je negativan, što ne znači da pomenuti fenomen ne reflektuje materijalni standard građana koji se napumpava brzim keš kreditima, povećanjem plata i penzija (koje biva obesmišljeno rastućim cenama), te periodičnim paketima državne pomoći.
Reč je o projektovanoj slici socijalnog raja koja počiva na iluziji pristojnog života građanina pokornog. A zapravo, dokle kod se čovek prema čoveku u Srbiji bude odnosio kao vuk prema vuku a vlast prema građanima kao strogi roditelj prema podanički nastrojenoj deci, ovdašnje društvo neće biti upristojeno.
Uostalom, u jednoj Švedskoj nećete videti scene otimanja kupaca oko zamrznutih pilećih bataka kao što ih, zagrebete li malčice po memorijskog kartici vlastitog sećanja, nećete videti ni u 80-ih godinama prošlog veka u Srbiji.
Šta nam ovo govori?
Da li su 90-e izazvale vrednosni disbalans? Svakako da jesu, i to tako da sistem vrednosti do danas nije vraćen u ravnotežu.
Ustvrdimo li pritom da su za neuravnoteženost ovdašnjeg sistema i duhovno osiromašenje građana krive socijalističke, demokratske i naprednjačke vlasti, neopravdano ćemo amnestirati neoliberalni poredak koji decenijama unazad (na globalnom nivou) promoviše grabežljivost i pohlepu.
A opet, ukoliko krivicu svalimo isključivo na globaliste i njihovu glad za profitom previdećemo odgovornost ovdašnjih vlastodržaca. Ukratko, krivica je i na jednoj i na drugoj strani ali i na trećoj koju čine svi oni pojedinci, pripadnici društvene zajednice, koji su prilično nekritički trampili vlastite obraze za komforno povinovanje zahtevima obezduhovljenih sistema.
Dakle, i konformizam je sastavni deo kulture siromaštva – onako kako je ja vidim.
No, za razliku od Oskara Luisa, koji tvrdi da su siromašni pojedinci jedini krivi za lošu materijalnu situaciju u kojoj se nalaze, budući da se ne trude da je promene razvijajući vremenom kulturu siromaštva to jest kulturu preživljavanja na osnovu socijalne pomoći, ja smatram da su obezduhovljeni pojedinci delimično krivi za preovlađujuće stanje duha.
Njihov deo krivice sadržan je u inertnom održavanju nametnute kulture duhovnog siromaštva, odnosno kulture življenja bez otpora diktatima političke propagande (od stane vlasti) i nametnutih, lažnih potreba (od strane hedonističkog društva potrošnje).
U tom smislu, Srbija je samo jedan od brojnih kolonizovanih zaselaka unutar globalnog sela. Stoga je razumljivo zašto se scene otimanja oko pojeftinjenih namirnica iz ovdašnjih Lidl marketa mogu videti i u američkim „hramovima potrošnje“, budući da se konzumeristički model „made in USA“ rasprostro planetom formirajući armije kupoholičara zadojenih zgrtačkim karakterom (koji je davnih dana opisao Erih From).
I nije toliko bitno da li se američka niža klasa otima oko jeftine ćuretine u Volmartu, a srednja klasa oko skupocenih parfema na crni petak.
Bitno je da kultura duhovnog siromaštva i u Americi i u Srbiji prožima sve klase i slojeve – od vrha do podnožja društvene lestvice. Srećom, ne i sve njihove pripadnike.
Autor je sociolog
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
