Da li je ovo za tebe normalno?

Kako se uopšte mogu zajedno sagledati ova dva društvena događaja koji su po svemu ekstremno udaljeni jedan od drugog, koliko po broju učesnika i njihovom trenutnom uticaju na naše živote, toliko ili još više po pitanju dobrog ukusa? Na jednoj strani prizor opuštene atmosfere s prijateljima koji su već neko vreme povezani u otporu prema vlasti i borbi za elementarne individualne slobode, a na drugoj scena gde jedan jedini čovek ispira mozak onima koji ga ionako u svemu slušaju i koji s vremena na vreme aplaudiraju ili samo gledaju u pod.

Slažem se da ovde gotovo ništa nije uporedivo, ali meni se čini da se ove dve scene, kao dva kraja jednog istog kaiša, spajaju oko pasa čitave Srbije, ili oko vrata, kako god hoćete – i stežu li stežu.

Ovo nije priča o tome da postoje dve Srbije, ili koliko da ih već ima, takve stvari su za ozbiljna sociološka istraživanja. Osim toga, i tema je već dobrano izanđala, jer o tezi kako imamo „neobrazovanu i bezubu (ali većinsku) Srbiju?, kojom navodno može da se vlada samo prisilom ili prevarom i u kojoj su (pravi) intelektualci svesna ali obespravljena manjina, potrošeno je mnogo teksta, čini mi se da bi svaka reč koju bih napisao bila tuđa. Ipak, nešto mora da se kaže, makar i ponovi, jer bojim se da nećemo još dugo moći da izdržimo ovako jake i suprotstavljene kontraste. Mislim, ne bez ozbiljnih posledica.

Izbegavam da svrstavam ljude u bilo kakve grupe, ne zanimaju me ni pol, ni uzrast, ni obrazovanje niti bilo kakvo seksualno, religiozno, nacionalno ili neko drugo opredeljenje osoba koje srećem i s kojima komuniciram, ali posle prošlonedeljnog obraćanja predsednika Vučića svojim partijskim sledbenicima (ali i svima nama, uostalom), došlo mi je da svakoga upitam: ‘Da li je ovo za tebe normalno?’ Iako ovaj upit nisam obavio, lako je zamisliti da bi jedno takvo hipotetičko izjašnjavanje nužno značilo i veoma jasnu podelu među ljudima u Srbiji. Zarad jednostavnosti onoga na šta želim da ukažem, uzmimo da bismo sve ispitanike mogli najgrublje da podelimo na osobe koji su se nad gore opisanim prizorom najblaže rečeno zgrozili i ljude koji u navedenom govoru nisu videli nikakav problem.

Podela je intuitivna, nije je teško zamisliti, zato učinimo i dodatni napor i postavimo još samo dva pitanja koja, barem za mene, logično slede. Prvo glasi: Misli li iko da se situacija u Srbiji može poboljšati i bez učešća ljudi koji iskreno smatraju da je obraćanje šefa stranke na poslednjem sastanku Glavnog odbora SNS-a bilo sasvim redu? I drugo, možda još važnije pitanje jeste: Kako se ove dve grupe neistomišljenika iz moje virtuelne ankete uopšte mogu približiti jedna drugoj, preciznije koja bi grupa u tom eventualnom zbližavanju morala da napravi prvi korak?

Na prvo pitanje ne mogu da dam konkretan odgovor, ali mogu da ponovim jedan svoj raniji komentar koji je takođe objavljen u Danasu. U vezi sa odsustvom dijaloga između vlasti i opozicije rekao sam da je problem svih naših građanskih protesta što oni koji se otvoreno bore za promene ne ostavljaju gotovo nikakav prostor za one druge; kao da Srbija bez onih drugih može da postoji, kao da će i posle promena – kako god te dugo očekivane promene na kraju došle – svi ti drugi, ne daj bože, nestati iz Srbije.

Zaboravljamo pritom da u one druge ne spadaju samo direktni eksponenti vlasti i njihovi medijski promoteri, niti samo oni koji su se uz vlast bespravno okoristili, već i svi ljudi koji su jednostavno glasali za SNS, a sva je prilika da bi i danas učinili to isto. Pretiti političarima na vlasti i onima koji su u njihovoj neposrednoj blizini, možda i jeste legitimna politička taktika (meni je uvek bila bez veze), ali ako se pretnje, pa i vređanja podjednako odnose i na njihove glasače, onda je to politička nezrelost, da ne kažem – glupost.

Odgovor na drugo pitanje je daleko lakši. Iako nema nikakvih dokaza da smo svi mi kojima je od prošlonedeljne Vučićeve monodrame pripala muka pametniji, obrazovaniji, rečju bolji deo Srbije – niti se to može izmeriti, niti je na kraju krajeva bitno da li je tako – jedno jeste sigurno: mi koji želimo promene moramo imati veću sposobnost razumevanja ponašanja onih drugih; jer, ponavljam, bez njihovog učešća neće biti ni promena, a ne može biti ni Srbije posle promena. Zato, ne rugajmo se onima koji su za vreme Vučićevog govora iskreno pomislili nešto poput: “Ma neka im je rekao, to je pravi predsednik – naš predsednik!“, već pokušajmo da ih razumemo. Ne zamerajmo ljudima koji su problem svoje lične i porodične egzistencije (egzistencije, ne bogaćenja) stavili ispred pitanja dobrog ukusa. U Srbiji se obrazovanje već decenijama ne razvija i ne unapređuje već ili stagnira ili samo opstaje, a nauka ima problem i sa ovim drugim, to su dugotrajne nedaće s još dugotrajnijim posledicama za društvo.

Srbija je u poslednja dva veka imala ratova, ekonomskih blokada i diplomatskih kriza skoro koliko i učešća na olimpijskim igrama, pa je li čudno što imamo toliko ljudi koji su naštelovani na to kako da prežive, umesto na to kako da se bore protiv ponižavajuće patetike.

Opozicija koja nema osećaj da mora da se obraća svima možda stvarno ne može da dođe na vlast na izborima. Ne mogu se ljudi nazivati botovima i sendvičarima i istovremeno očekivati da će oni sami uvideti da se nalaze u glibu od jednoumlja i neslobode, osvestiti se i odlučiti da glasaju za promene.

Tu bi mogla da pomogne „munja nebeska“, ali ja u takve gromove ne verujem. Možda do promena i ne može doći bez nekakvog neopopulizma koji bi verovatno bio neprihvatljiv za one (nas) gadljive, ali bi mogao da bude važan korak ka promenama, ako bi došao s politički alternativne scene? Ja se lično nikada i nikome neću obratiti onako kako je to učinio predsednik svom Glavnom odboru, ali ja nisam političar. A čini mi se da to ne bi mogao niko ni od onih koji sede za stolom „Samoodbrana“.

Autor je redovni profesor Rudarsko-geološkog fakulteta i dopisni član SANU