Da li je Slovačka „obećana zemlja“?

Nikad nisam poželela da odem iz svoje zemlje, da ostavim porodicu, prijatelje i moj grad.

Mnogo ljudi je od 2000. godine ostalo bez posla, bez osnovnih sredstava za život i bez nade da će pronaći posao. Koliko samo poslatih CV-a?!

Godine su uvek bile prepreka, svi su tražili mladi kadar, a za iskustvo niko ne haje.

Moram priznati, imala sam ponudu za posao, ali takvu degradaciju i poniženje, nisam mogla ni da zamislim.

To je bio trenutak kad sam odlučila da u kasnim pedesetim krenem trbuhom za kruhom, u zemlju u kojoj godine starosti nisu prepreka za zasnivanje radnog odnosa.

Slovačka je zemlja koja, za razliku od Srbije, nudi veliki broj slobodnih radnih mesta, pri tome, na razgovoru ne pitaju za godine, već za iskustvo i želju za usavršavanjem. U Slovačkoj sada ima preko 13 hiljada zaposlenih radnika iz Srbije.

Taj podatak mnogo govori.

Ne može se reći da je lako, u većini fabrika naši radnici rade po 12h, pet dana u nedelji.

Norme su visoke, ali zarada je dobra.

Subota i nedelja u većini slučajeva su dani za odmor.

U Slovačkoj život je potpuno drugačiji od onog u Srbiji, živi se opuštenije, bez tenzije, trke i nervoze.

Klima je slična kao u Srbiji.

Cene namirnica su slične, ali ima dosta artikala koji su jeftiniji.

Cene garderobe i obuće su povoljnije, a plate veće.

Ima slučajeva da nekim ženama ne odgovara rad u fabrici, da im je posao naporan, međutim, postoji rešenje, a to je posao lične negovateljice koje nude nekoliko slovačkih agencija.

Smeštaj je obezbeđen, kao i prijava na socijalno i penziono osiguranje, a pri tome, za naše uslove, imaju veoma pristojnu zaradu.

Pravo na penziju ostvaruje se već posle 5 godina kontinuiranog rada u Slovačkoj, ako su ispunjena oba uslova.

Svi, koji su kao ja, posle pedesete ostali bez posla, ne treba da očajavaju, rešenje postoji.

U Slovačkoj nismo „persone non grata“ i vrata su nam otvorena, ali, moram istaći, da niko od nas nije zauvek za sobom zatvorio vrata našoj Srbiji.