Da li je Srbija ikada bila akvarijum ili je oduvek riblja čorba?

Nažalost, nije reč ni o čemu novom u pogledu centralnog događaja, pošto cela priča prati dominantno ukorenjen narativ. Pored mnogih nejasnoća, najopasnija ostaje baš u izboru metafore pokojnog premijera za kraj serije. Ako su autori želeli da poruče da je gotovo sa raspravama na temu ubistva Zorana Đinđića, to naprosto vodi pogrešnim putem. S druge strane ostaje shvatanje da je učinjeno ono što je učinjeno i da se „riblja čorba ne može vratiti na stanje akvarijuma“. Reč je o opštem defetizmu.

Umetnost je tu da bi se ljudima pružila katarza, a Aristotel bi otišao još dalje sa svojim shvatanjem mimezisa. Činjenica ostaje da „Sablja“ nije pružila Srbiji ni jedno ni drugo. Osam lepo urađenih i veoma zanimljivih epizoda, sadržajno dovoljno bogatih da isprate zvaničnu verziju, ali i budu solidno polazište za dodatna shvatanja okolnosti pod kojima je izvršen atentat, svoj zadatak ne ispunjavaju kao umetnost, ali autori uspevaju da daju svoj veliki pečat, jer ostavljaju ekranizovano svedočenje na jedan značajan događaj.

Bez obzira da li je reč o istoriji ili ne, oni su, provlačeći kao dominantu ubistvo premijera, uspeli da prikažu lik i senku srpskog društva. Nijedno umetničko delo nije tu da pruži apsolutni odgovor, ali svako nosi stav. „Sablja“ ostaje otupelom po pitanju atentata na Zorana Đinđića i pozadine cele priče, ali dovoljno oštrom da sociološki secira Srbiju i tada i sada. Premda je ohrabrujuće što se o tim tragičnim godinama govori, ceo projekat je, istine radi, morao da malo više izađe iz konspiroloških okvira.

Pre svega tu je reč o svemogućoj „Službi“. Ona je morala da se rebrendira po padu Slobodana Miloševića, ali u srpskom kolektivnom sećanju će očigledno zauvek ostati predmet zavereničkog činjenja. Zapravo, dosta je urađeno na otvaranju ka javnosti, mada se suštinski ne razume potreba za tajnim delovanjem.

Reč je o tajnoj službi. Kao da je lakše prihvatiti Mosadov kredo da se prevarom ima služiti kako bi se neko uvukao u rat, nego da se shvati da je BIA po prirodi delokruga usmerena na zakulisane akcije. Roman Leljak je priredio jednu knjigu koja je mogla biti konsultovana, ili se treba prelistati u nekim budućim pokušajima koji će negovati srpsku paranoju.

Stigma koja usled vela tajnosti ostaje da visi nad službom istovremeno visi i nad državom. Sigurno da je pre rešeno to pitanje, do ubistva premijera ne bi došlo, a sada se neće krenuti napred ukoliko se na pojedina pitanja suštinski ne odgovori.

Zbog svega, ekranizacija ovog slučaja morala je da ode s one strane teorija zavere i da pruži kontekst u kome se sve desilo. Ili bi to trebalo da uradi u budućnosti.

Na prvi pogled, svih osam epizoda odgovara na najglasnije pitanje koje već 21. godinu odzvanja u gluvoj sobi srpske istorije.

Politička pozadina atentata postoji, ali je kompleksna, a svedoka i učesnika nemilih događaja tih godina sve je manje. Kada se gledalac udubi, sve ostaje na nivou površnosti. Mnogo temeljnije je trebao da bude razrađen pritisak pod kojim se pokojni premijer našao.

Nedostatak empatije međunarodne zajednice morao je da prevaziđe nekoliko scena u kojima se Zoranu Đinđiću uskraćuje podrška za njegove naume. Pred smrt, on je ostao politički usamljen i bez saveznika. U sukobu sila teže i protivteže, našao se na ledini sa koje ga je bilo lako usmrtiti.

U seriji se to ne vidi jasno sve do poslednjeg trenutka, kada se u liku Gerharda Šredera prijateljski saopšte ključne reči – nebitni ste. I trud i idealizam premijera, pa i vera u promene. Sve je nebitno. Svetla svetske pozornice preselila su se na drugu tačku, a zemlja i Zoran Đinđić prepušteni su sami sebi.

Svakako, ništa od ovoga ne umanjuje hrabrost rediteljskog dvojca i svih drugih učesnika u projektu. Serija je realizovana po svetskim standardima. Na snimanju i montaži mogu zavideti budžetski mnogo potkovaniji projekti.

Priča, iako ne donosi katarzu, ispričana je iz uglova imaginarnih, a ipak tako stvarnih ljudi. Kroz likove koje su maestralno odigrali Milica Gojković, Lazar Tasić i Ljubomir Bandović, vrhunski su predstavljene okolnosti ispred kojih se našao tadašnji moral, a zajedno sa ostalima fenomenalnim interpretacijama, njihovi životi predstavljaju okosnicu glavnog narativnog toka serije, ako se zbog manjkavosti ubistvo premijera ostavi u drugom planu.

Za razliku od „Porodice“ i pokušaja, a donekle i pronicanja u odnose inter i extra muros bračnog para Milošević, „Sablja“ nije dala profil gotovo nijednog važnog aktera tih godina, ali je pokazala srpsko društvo kroz, naizgled, sporedne likove.

Mlada novinarka Danica, željna karijernog ostvarivanja, na početku je u otvorenom animozitetu prema trenutno uspešnijem kolegi. I kako bi Čehov to rekao, puška okačena na zid u prvom činu, opalila je u četvrtom kada ona sa kolegijuma isteruje Stevu, pošto je već postalo daleko uticajnija od njega.

Kako je do toga došla?

Čistom novinarskom hrabrošću, ali je ta hrabrost bila zaodevena u ogromnu želju za uspehom. Ona je bila tolika da ni njena ćerka tu nije bila bitna u pojedinim trenucima.

Čak i kada Danicina majka doživi svoj trenutak prosvetljenja i prizna da je Danica imala teško detinjstvo zbog njenog posla, to Danicu ne odvraća od namere.

Kraj serije obeležen je pokušajem atentata na nju, ali je na sreću preživela i nalazi se u bolničkoj postelji okružena majkom i ćerkom.

Zbog čega je Danica toliko želela da osvetli „Sablju“ i njenu pozadinu? Zbog istine?

Čini se da je to ona pre radila zbog sopstvenog napretka i vere da je bitnija od svih drugih. Pa to se i očituje onda kada joj Steva kaže da ugrožava bezbednost svojih kolega, a ona ostaje gluva na te reči.

Ubistvo premijera je u seriji od jedne ambiciozne novinarke napravilo čistog karijeristu gluvog za nedaće drugih, a i u stvarnom životu je verovatno bilo takvih primera.

Mnogi su se okoristili o poznanstvo sa Zoranom Đinđićem i o bilo kakvu povezanost, nevažno da li je ona bila stvarna ili fiktivna, dobra ili loša. On je umro, ali su karijere mnogih oživele, nevažno po kojoj ceni.

Veliki Ljuba Bandović je u liku inspektora Rakića prikazao slučajan vrtoglavi uspon, mada je jedino želeo da zaštiti sebe. Na tom putu on je ubio svog kuma, beskompromisnog inspektora LJubu koga fantastično ekranizuje Feđa Štukan.

Bravuroznim facijalnim mikroekspresijama i gotovo prirodnim preznojavanjem na licu Rakića se u pojedinim momentima vidi grč u kome se nalazi tokom cele istrage.

Načet između želje da sačuva svog tasta Žarka, čoveka iz sive zone države, policijskog posla od koga izdržava porodicu, sa jedne strane, i pritiska Ljube i svoje prošlosti koja preti da ispliva na videlo, Rakić doživljava moralno prokliznuće onog trenutka kada povlači oroz bez dvoumljenja.

Kakva je ovo sjajna poruka reditelja. Premijer jeste ubijen, ali sa njim su ubijeni i morali nekih časnih ljudi, koji su u suprotnim okolnostima mogli biti sačuvani. Ili su samo pokazali svoje pravo lice u najtežim trenucima, kada se prikazuje od čega je neko napravljen.

Konačno, scena u kojoj inspektor Rakić sedi sa porodicom i prijateljima na slavi, ili nekom drugom okupljanju, mada je slava daleko ikoničnija, prikazuje njegovu pomirenost sa sudbinom. Postao je deo sistema, predao se i budućim ucenama, pošto sada osim jednog prebijanja, mogu da mu prišiju i loše postupanje u „Sablji“, zanemarivanje uništavanja dokaza koje se dogodilo naočigled njemu… Novi šraf je zamenio stari i zarđali, inspektor Rakić je zauzeo mesto svog pokojnog tasta.

U odnosu na pomenuto dvoje čije su odluke direktno uticale na njihovu sudbinu, Uroš Ristić Mali nije imao taj luksuz. Njega autori u seriju uvode prikazivanjem okoštalosti državnog aparata nesposobnog da odgovori na upite onih kojima je najpotrebniji.

Stojeći sa očajnom majkom u redu bez kraja, Uroš je čekao da sazna gde je njegov otac, da li je živ uopšte i ako nije da može da se sahrani kako dolikuje. U njima se ne vidi frustracija, koliko su im oči mutne od očaja.

Ne treba da čudi zašto je onda Uroš bio okrenut ulici. Ipak, ako se to uopšte može nazvati odlukom, sve što je potom usledilo nikako nije bio njegov izbor.

Svugde je uvučen na silu. Prvo je vozio izvršioce atentata, potom je bio vozač organizatora, mučen, proglašen izdajnikom, a nijednog trenutka zapravo nije izdao svoje nadređene. Na kraju, postaje plaćeni ubica, mada se nije toliko pitao oko toga.

Njegov lik ne svedoči samo o deci nesrećnih sudbina tih, ali i devedesetih, godina, već o svim ljudima čiji je život nehajno krenuo drugim tokom po ubistvu premijera. Tu je reč o svima čiji snovi nisu dosanjani i čije su nade izneverene, onima bezobzirno nazvanim gubitnicima tranzicije.

Primetno odustne političke priče, „Sablja“ nije serija o jednom tragičnom političkom ubistvu, niti je serija o Zoranu Đinđiću čiji život je mnogo bogatiji od osam epizoda.

Ne pominju se čak ni svi akteri, a pojedini upadljivo ostaju sa minimalno replika.

Ako se posmatra kao takva, opravdano je proglasiti je nepotpunom ili nedorečenom. Ipak, secirajući društvo, urađen je odličan posao i seriji se treba vraćati uvek kada se postavi pitanje kako smo došli do ovde.

Samo odgovor ostaje u upitnom obliku premijerove metafore – da li je Srbija ikada bila akvarijum ili je oduvek riblja čorba?

Autor je doktorand Fakulteta političkih nauka

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.