Da li je vama ovo što radi RTS u redu?

Neka sam čuo još u sredu, ispred zgrade u Takovskoj, od novinara, neka i narednih dana od meni bliskih ljudi, a među se njima izdvajaju tri pitanja.

Prvo je: šta smo mi to tačno tražili od RTS-a, drugo: čemu se nadamo, to jest šta mislimo da ćemo ovim zahtevom uopšte postići i, treće pitanje, za koje sam znao da će biti neizbežno: zašto (nas) je bilo tako malo; i na papiru, ispod teksta zahteva, i in vivo, ispred RTS-a; pogotovu ovo drugo.

Na sve ovo mogu da odgovorim samo iz lične perspektive jednog od potpisnika, pa to i činim, ali pre toga imam i ja jedno pitanje za sve koje će moji odgovori možda zanimati, a ono glasi: LJudi, je li vama to kako danas radi RTS u redu?

Jer, ako jeste, nemojte gubiti vreme čitajući ovo što sledi; neću ni ja gubiti vreme pitajući vas zašto jeste.

Da krenemo! Prvo pitanje je šta mi to zapravo tražimo od rukovodstva RTS-a?

Zahtev svako može da pročita na internetu, a njegov sadržaj je ovih dana i sam kolega Prvanović prepričavao u više navrata.

Autor teksta i spiritus movens čitavog poduhvata bio je krajnje staložen i uljudan kada mu pre neki dan u studiju prof. Vladimir Vuletić, inače predsednik Upravnog odbora RTS-a, podsmešljivo reče – iako je bio pitan nešto sasvim drugo – da bi on, Vuletić, bio napisao bolji, samo da je hteo (nema šta, ubedljivo, kad smo već imali priliku da od njega slušamo nebuloze, da još čitamo i njegove pismene zadatke; evo, već sam se sav naježio).

Kako god, o tome šta piše u zahtevu svako može da se uveri za nekoliko minuta.

Meni je, recimo, bilo potrebno samo pet sekundi da pristanem da dam svoj potpis, čim sam da pročitao deo rečenice posle prve zapete u tekstu, gde piše: zahtevamo od vas da pod hitno obezbedite objektivno izveštavanje RTS-a o svim aktuelnim i akutnim problemima u političkoj i društvenoj sferi.

Dalje sam čitao samo da bih se uverio da unutra nema ničega sa čime se nikako ne bih složio, mada ni sad ne znam šta je to stvarno moglo da bude. Ono što mi svakako ni na pamet nije padalo jeste da tekst stavljam pod unakrsno svetlo i četiri lupe, da ga prevrćem i izvrćem kako bih bio siguran da se slažem sa svakom rečenicom, redosledom reči u njima, njihovom melodijom, interpunkcijom i čime sve ne.

Neko ko je tako prišao zahtevu mogao je da nađe (smisli) i deset razloga da ga ne potpiše, ja sam se zaustavio na za mene najvažnijoj rečenici i zbog nje stavio svoj potpis.

Treba li ipak da vam pročitam/prepričam tekst zahteva?

Šta će vam to, pa zar i sami ne vidite da je RTS prekoračio graničnu količinu autocenzure i kukavičluka, posle čega jednu ustanovu ne možete više zvati javnim servisom?

RTS se predozirao poslušništvom prema trenutnoj političkoj moći, i to u tolikoj meri da se čini kao da je postao opasno ravnodušan za neka dešavanja.

Dugotrajnim odbijanjem RTS-a da za nas radi samo ono što (nam) je dužan, a to je da nas ne laže, ali i da ne ćuti (!), nanosi se konstantna šteta, i to iz pukog straha, šteta koja ne može više da se nadoknadi Slagalicom i dobrim kulturnim programom.

Borba za Srbiju bez rijalitija ili za barem malo uljudnije privatne medije vodi se pre svega protiv ovog i ovakvog RTS-a.

Nacionalnu frekvenciju trenutno imaju mediji koja je nisu dostojni, to svi znaju, a nije ni tajna da su oni njome (frekvencijom) zapravo potplaćeni da bi zauzvrat odradili šta im se kaže; ali, zato je RTS taj koji bi morao da bude medijski protivotrov, vakcinacija protiv primitivnog vrednosnog stila i zaostalosti zbog kojih više od pola Srbije predstavlja ‘topovsko meso’ za Zadruge i ostale farme.

Zadatak RTS-a je da ta kulturološka vakcina dospe u svako dvorište i u poslednju kuću u Srbiji, a to se ne postiže samo obrazovnim i dokumentarnim emisijama.

Sve to, kao težak kamen, pada u vodu ako se RTS snebiva da progovori o Aleksandru Obradoviću, čoveku koji je kao uzbunjivač s posla odveden u zatvor i da nije bilo jednih nedeljnih novina i društvenih mreža verovatno bi i dalje bio tamo.

Eto, zato mi je bila dovoljna samo jedna rečenica da bih ovaj zahtev potpisao i da bih došao ispred RTS-a. I isti razlog važi kada mi ne pada na pamet da zahtev ikome čitam ili prepričavam.

Na (drugo) pitanje: da li se nešto ovakvim zahtevima može postići, jedino mi ostaje da i sam pitam: a šta drugo da uradimo?

Lakše mi je da razumem ljude koji ovo pitaju retorički, ali čude me oni koje stvarno zanima da li smo mi toliko blesavi pa mislimo da će se rukovodstvo RTS-a odmah uzeti u pamet, da će shvatiti da ovo nije samo kritika i zahtev, već i nuđenje pomoći, da će ga naša akcija ohrabriti i osloboditi straha i da će od sutra postati ono što mu ime kaže?

Mi živimo u državi u kojoj je najmoćniji među političarima istovremeno jači i od Ustava, pa kako da mu se suprotstavi jedan jadni medijski servis!?

Makar u tom servisu bilo i novinara koji sve ovo odlično znaju, koji su ogorčeni koliko i mi, možda čak i više.

Dakle, dok bude peticija s kojima se načelno slažem, ja ću ih potpisivati, sve dok ne stignemo do nekog narednog nivoa ove društvene igre.

Treće pitanje jeste ono večito spočitavanje u vezi s malim brojem ljudi koji učestvuju u ovakvim i sličnim akcijama. Dobro, bilo nas je malo, ali treba li još jednom reći da su profesori i doktori jedan od najinertnijih društvenih slojeva uopšte? Oko čega se to akademska zajednica ikada zdušno okupila i krenula u neku borbu?

Nametali su joj pogubne zakone, zatim su na te iste zakone krišom doturali i još gore amandmane, vređali su joj i najveći univerzitet i njegovu rektorku, šta sve nisu radili, i šta se desilo – ništa posebno. Za solidarnost na univerzitetu postoji pravilo: koga svrbi, taj se češe, samo se ponekad odstupi od njega.

Zato nije za potcenjivanje okupiti više od 100 ljudi iz našeg poslovično sumnjičavog i opreznog sektora, večito zauzetog drugim stvarima.

Da sam ja na mestu rukovodstva RTS-a zamislio bih se i da je bilo daleko manje potpisnika, čak i da je bio samo jedan. Jer to je kao da vam je na vrata došla ćerkica od komšije i rekla da iz vašeg stana curi voda.

Hoćete li odmah da proverite cevi ili ćete čekati da dođu i svi ostali koji žive u tom stanu i kažu vam da je kod vas problem?

Da li ćete možda pomisliti da ostali ukućani ispod vas misle drugačije jer vam još uvek nisu svi zakucali na vrata? Hoćete li čekati da procuri i u podrumu?

Zbilja, ljudi, je li vama ovo što danas radi RTS u redu?

Jer ako jeste, možda ja samo izmišljam i dramim; možda mi čak i nije muka od onoga šta je ovih dana o peticiji i izveštavanju RTS-a rekao profesor Vuletić, nego sam samo nešto loše pojeo.

Autor je redovni profesor Rudarsko-geološkog fakulteta i dopisni član SANU