Da li je virus aktivniji noću?

Kako ograničiti širenje zaraze?

Prima facie, odgovor valja prepustiti medicinskim stručnjacima.

Nasuprot, do sada je odlučujuću reč imala politika, njen vrh.

Ali evo pitanja za sve: Da li je virus aktivniji noću?

Da – čini mi se da je u datom kontekstu noć „izazovnija“ od dana.

Naročito pod pretpostavkom da smo budni i da se nalazimo izvan naše adrese.

A i na „domaćem ognjištu“ je „pokretljiviji“ kad se smrkne, ako/kada se okupljamo na privatnim zabavama i proslavama gde se priča, pije, jede i puši, možda i pleše, peva, karta se, prijateljuje, druži ili/i grli i ljubi?! – a naravno sve tô ne može da se čini, ili bar ne delotvorno, s maskom na licu!!

Pa makar tű ionako nedovoljnu branu klicama čas skidali, tj. spuštali, čas opet navlačili (ili pak odlagali sa strane), a ruke medicinskim (sic!) alkoholom često trljali!

Dok „čuvene“ Fligeove kapljice lete na sve strane!

I u kući i van nje.

Elem, ako smo uveče, tj. noću van stana u kojem uobičajeno obitavamo, pa još i u zatvorenom javnom prostoru – a naš radni dan je po pravilu završen (osim za tzv. treću smenu) – onda je virus najaktivniji.

Postajemo izvori, prenosioci, odnosno primaoci njegovi.

I nesvesni toga, olako držeći da smo navodno otporni, talični, da virus neće baš nas da pogodi.

Bilo da smo na nekoj javnoj predstavi, u ugostiteljskom objektu – na vodi ili na suvom – ili u tržnom centru, klubu, kladionici, teretani, kockarnici i na sličnim atraktivnim „osetljivim“ mestima.

Jer, u tom noćnom periodu, u provodu – pogotovo na koncu jeseni i zimi, kada je dan (naj)kraći – i na pomenutim lokacijama mi nismo sâmi (iako smo često usamljeni, s mobilnim u ruci!) i pokušavamo da se odmorimo, da se opustimo.

Obično uz različite stimulanse a u zagušljivom okruženju.

Tada samodisciplina, pažnja popušta, mnoge brige guramo u drugi/treći plan – pa i koronu.

Zaboravljamo na opasnost od nje i na odgovarajuće mere zaštite.

Neretko umorni, omamljeni, mnogi (i) nezadovoljni životom, mestimično depresivni, zbijeni, redovno u grupi, za stolom, za šankom ili u redu pred kasom, odnosno kabinom za presvlačenje odabrane odeće koju kupujemo, na spravama za vežbanje, u javnom prevozu – mi dolazimo u direktnu i ozbiljnu (ne)priliku da se obilato povežemo s pošašću.

Stoga, umesno je što pre bitno smanjiti šansu da postanemo deo zloslutne epidemiološke statistike.

U prvom redu, ograničiti radno vreme tih potencijalnih žarišta i strogo kontrolisati da li su doista tokom noći zatvoreni – recimo od 20h, pa do osam ujutru (pri čemu ta restrikcija ne bi važila za apoteke, prodavnice hrane i strogo nadzirani javni prevoz).

Za škole i visokoškolske ustanove svesti nastavu na najnužniju meru – kombinovanu sa online modelima – sve dok se epidemiološka situacija osetno ne popravi.

Proširiti obaveznu upotrebu sertifikovanih vizira, naročito kod pružalaca neposrednih usluga.

A kvalitetne maske za lice moraju da budu dostupne/deljene maltene na svakom uglu.

Da budu krajnje jeftine – ako ne i na mnogim punktovima i besplatne! – i da se redovno menjaju više puta dnevno.

Takođe, oštro a po zakonu, kažnjavati zaboravne, nemarne, odnosno bahate.

I neodgovorna „odgovorna lica“ u rizičnim objektima i „hrabre“/nonšalantne njihove korisnike!

A šta je pri svemu tome sa uživanjem osnovnih ljudskih prava, posebno s pravom na rad i obrazovanje, šta sa slobodom preduzetništva, sa egzistencijalnim interesima dela „male privrede“?

E, tű zalazimo na teren ne samo pravilne pravne kvalifikacije činjenica, već i konkretnog pravednog odmeravanja krucijalnih pravnih i društvenih vrednosti.

No, izgleda da je – bar u sadašnjem „trenutku“ koji traje i uvećava raznovrsne probleme – kapitalni javni interes zaštite narodnog zdravlja, komponovan s vremenskim (hitnošću) i lokacijskim faktorom – preovlađujući, (naj)važniji u datom društvenom miljeu spram ostalih.

Kratkotrajno (??) žrtvovanje manjeg dobra, da bi se očuvao ono veće, vrednije, šire.

Uz uslov brižljive i dosledne primene odnosnog „para vanrednog stanja u malom“.

Bez izuzetaka i favorizovanja bilo koga.

Bolje nego „policijski čas“, zar ne?

Plodotvornije nego ograničenje kretanja populaciji više nego zrelog životnog doba!?

S druge strane, kao nekakvo javno obeštećenje onima koji hipotetički postanu imovinske „žrtve“ ostvarivanja predmetnog prioritetnog javnog interesa, trebalo bi – pored ostralog – što pre posegnuti za naročitim privremenim instrumentima dozirane poreske javne politike, osobito prema određenim kategorijama privrednika (olakšice i drugo).

Jer, načelo jednakosti građana pred javnim teretima ne bi smelo da bude dobrano zaljuljano!

Sve u svemu, u sadašnjem opako kriznom pandemijskom razdoblju – pored specijalističke zdravstvene struke i, naravno, političke „elite“ – pravo na sopstveni javni stav imaju i pravnici, ekonomisti, psiholozi, pedagozi i sociolozi.

Zašto ne i svi ostali koji mogu da pruže razuman predlog, zapažanje, primedbu, kritiku?!

Autor je profesor Pravnog fakulteta u Beogradu