Da li je vredno i za koga da Srbija bude nova kolonija?

Svet je globalno u tački gde se uveliko traže rešenja za radikalno redefinisanje globalnih odnosa. U tom smislu praktične politike i instrumente treba menjati u odnosu na nove ciljeve – upravljanje klimatskim promenama uz obuhvatanje i smanjenje globalnih društvenih i ekoloških nejednakosti.

Uvođenje principa društvene i ekološke pravde, uz priznavanje ekološkog duga koji razvijene zemlje imaju prema manje razvijenim je prvi korak. Korak dalje je sučeljavanje ekološkog duga bogatih zemalja sa javnim dugom siromašnih zemalja. Samo kroz pravičan pristup, koji uključuje reparacije (kolonijalne i ratne) i redistribuciju resursa, može se postići održiva i pravedna globalna budućnost.

Da li je vredno i za koga da Srbija bude nova kolonija, da bi drugima na istoj planeti bila obezbeđena zelena tranzicija i zdravija životna sredina? Da li smemo da prihvatimo ideje ugrađene u neokolonijalne prakse o žrtvovanju naših tela i prirode? Da li iko može da objasni kolonijalizam javnim interesom?

Da li je poznato da je zelena tranzicija duboko kritikovana kao paradigma? Da li je moguće da umesto reparacija za našu zemlju, imamo rudarenje za mizernu rudnu rentu?

Na ova pitanja je moguće dati odgovore oslanjanjem na koncepte ekološke pravde, ekološkog duga, globalnih društvenih nejednakosti, klimatskih promena i sistemski zadržanog kolonijalizma.

U kontekstu zelene tranzicije otvaraju se ozbiljna pitanja u vezi sa pravičnosti i etičnosti trenutnih globalnih praksi. Zelena tranzicija je paradigmatski našla svoje mesto u borbi protiv klimatskih promena. Međutim, zelena agenda često dolazi u obliku koji u cenu uključuje eksploataciju prirodnih, društvenih i kulturnih dobara u zemljama u razvoju. Ove zemlje, uključujući i Srbiju, suočavaju se sa rizikom da postanu teritorije „žrtvovanja“, gde se njihovi poslednji preostali javni resursi koriste za ostvarivanje ekološkog očuvanja razvijenijih zemalja.

Ekološki dug predstavlja ključni koncept u ovoj diskusiji. On se odnosi na istorijsku i tekuću eksploataciju resursa i ekološkog prostora zemalja u razvoju od strane razvijenih zemalja. To je dovelo do praktičnih implikacija u kojoj su zemlje u razvoju ostale ekološki degradirane i ekonomski zavisne, dok su razvijene zemlje izgradile svoje bogatstvo i infrastrukturu na račun „Trećeg sveta“. Ekološki dug i klimatski dug su blisko povezani i proporcionalni.

Najveći dužnici su najrazvijenije i najbogatije, dok su najveće štediše najsiromašnije i najnerazvijenije zemlje. Izveštaj Oxfama ukazuje na ekstremnu nejednakost u CO2 emisijama. Najbogatijih 1% populacije na planeti stvara preko 15% ukupnih CO2 emisija. To je više nego dvostruko u odnosu na najsiromašnijih 50% globalnog stanovništva. Najsiromašnijih 50% doprinosi samo 7% ukupnih emisija, dok ostatak odlazi na globalnu srednju klasu (Oxfam, 2020).

Stvoren je ekološki dug, a globalno se u proseku i dalje troše resursi za gotovo dve planete (a imamo samo jednu na raspolaganju) da bismo nastavili sa istim obrascima potrošnje (Global Footprint Network, 2021). Slabo ko razmatra agregatnu tražnju i agregatnu ponudu u kontekstu povećanja/smanjenja CO2 emisija. Upravo se kroz obrasce proizvodnje i konzumiranja uočava neodrživa upotreba prirodnih resursa.

Trendovi potrošnje planetarnih resursa ukazuju na mnoge zastrašujuće činjenice, ali između ostalog i to da je razvoj unutar planetarnih granica i ekoloških rezervi završen davnih 1960-ih (Global Footprint Network, 2021).

Globalna ekonomija je na katastrofalnom pravcu. Međunarodnim konsenzusom „prihvatljivo“ zagrevanje planete od 1,5 stepeni prema Pariskom dogovoru (Paris Agreement) nijedna vlada ne uspeva da podrži svojim politikama. Dalje zagrevanje će izazvati efekt leptira, vodeći do socio-ekološkog kolapsa. Prema IPCC-u ako emisije nastave da rastu istim tempom kao u poslednjih nekoliko decenija, doći ćemo do dvostruko većih nivoa CO2 do 2100. godine, što znači globalno zagrevanje između 2,0 i 4,5 stepeni i masovni nestanak ljudskog i neljudskog života širom planete (IPCC, 2021).

Definicija ekološkog duga pored uzurpiranja prostora životne sredine, podrazumeva i ekonomsku eksploataciju kroz istoriju kolonijalizma, koja nastavlja da se manifestuje sve do danas (Više u radu: Joan Martínez-Alier (2012), Environmental Justice and Economic Degrowth: An Alliance between Two Movements).

Osnovni uzrok globalno eksternalizovane socio-ekonomske i ekološke nesreće je globalni kapitalizam. NJegove različite istorijske metamorfoze ostaju nepromenjene u kolonijalnoj prirodi sistema. Savremeni sistemi zavise od neprestanog ekonomskog rasta, što podrazumeva povećanu upotrebu resursa u većim količinama nego što se planetarno dostupno.

Ukoliko ne proždire resurse, takav sistem će se urušiti, jer je neodrživ. Umesto da se to dopusti, kolaps se globalno širi uzrokujući da naša planeta postaje sve toplija, pri čemu se društveni i ekološki troškovi rasta prebacuju na ranjive i marginalizovane zajednice.

Na sistemske izazove progresivnog ekonomskog rasta ukazuje se u kontinuitetu. U poslednjih pedeset godina kroz brojne relevantne naučne dokaze i izveštaje, poput studije Kluba Rima iz 1972. godine „Granice rasta“ i „Zakon entropije i ekonomski proces“ (Georgescu-Roegen, 1971). Ova ključna dela su naglasila da je ekonomski rast značajan faktor u nastanku globalnih ekoloških izazova.

Nedavni naučni dokazi pokazuju da su pritisci na Zemlju bili niski do 1950-ih, sa vremenskim zaostatkom između pritisaka i uticaja (Steffen et al, 2015), kao i da se od kraja 1960-ih planetarni resursi troše kao da će sutra sudnji dan, bez brige o posledicama. Organizacije za ekološku pravdu (EJOs) su potencijalni saveznici ekoloških grupa (posebno značajne u bogatim zemljama), jer kritikuju opsesiju rasta bruto domaćeg proizvoda (BDP).

Zelena tranzicija je često kritikovana zbog prikrivenog greenwashing-a, gde se stvarna ekološka pravda zamenjuje marketinškom persuazijom i sugestivnim trikovima, kojima se pažnja usmerava na površne promene „ozelenjavanja“, uz zadržavanje postojeće strukture moći i eksploatacije.

Zemlje u razvoju koje su često prezadužene i zavisne od izvoza sirovina, nalaze se u situaciji da ne mogu autonomno donositi odluke o svojim resursima i budućnosti. Kritika zelenom rastu i tranziciji je najupečatljivije upućena sa velikog skupa u Evropskom parlamentu u Briselu od strane ekoloških, eko-feminističkih, političkih ekonomista i ekologa, dekolonijalnih i post-rast teoretičara, zelenih političara i praktičara na velikom međunarodnom skupu održanom u maju 2023, koji je značio ekološki Woodstock i pokret koji obećava. Nakon Brisela, u aprilu u Italijanskom Parlamentu 2024, pa Austriji iste godine – lepo je biti deo promene koju želimo da vidimo.

Šta da se radi? Umesto minimalnih rudnih renti, koje ne odražavaju pravičnu vrednost uzurpiranja resursa, potrebno je kao zahtev postaviti pravičniju raspodelu koristi i veću transparentnost u dogovorima. Titular pregovora u vezi sa projektima koji donose potencijalne ekološke i društvene katastrofe mora biti narod, sa nešto većim brojem predstavnika sa lokalnog nivoa.

Prilikom javno-političke izgradnje sistema male zemlje koja ne teži da prihvati ulogu kolonije, neophodno je ugraditi nove vrednosti u sistem: poštovanje društvene i ekološke pravde, solidarnosti, ljudskih prava, jednakosti u pristupu pravdi, osnažiti javni interes i tražiti nove forme društvenih organizacija za upravljanje javnim i zajedničkim.

Ekološki dug mora biti obuhvaćen implementacijom pravednih javnih politika, čime se priznaje doprinos i priložene žrtve zemalja u razvoju u globalnoj ekonomiji. Jednom priznati ekološki dug (razvijenih), argument je za otpisivanje javnog duga (zemlje u razvoju).

Bogate zemlje treba da priznaju i otplate klimatski dug kako bi podržale globalnu pravednost i istinsku održivost. Zemlje u razvoju treba da ugrade u sve vrste međunarodnih političkih pregovora instrument reparacija.

Ključ je u prelasku sa ultimativnog ekonomskog rasta na pluralizam vrednosti i metrika (životno zadovoljstvo, prosečni životni vek, indikator socio-ekološkog progresa, sreća, smisao, pristup univerzalnim osnovnim servisima i dr). Politika koja ne polazi od ljudskih prava, prava prirode i društvene i ekološke pravde, nije dobra ni dugoročna.

Autorka je naučni saradnik Instituta ekonomskih nauka i predavač na Fakultetu dramskih umetnosti

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.