Pitao sam dedu, koji je otišao 1941. sa 17 godina u rat, a kasnije postao general OZNE: Kako ste deda birali ko će da vas vodi u bitkama?
On je te ’43. kad je Sava Kovačević poginuo na Sutjesci bio njegov komesar. Kako ste baš Savu odredili za komandanta?
„Sava je bio dobar komandant“. OK šta to znači?
„Vidiš, kad sa druge strane neko puca onda pustiš najboljeg među vama da ti svojim odlukama čuva život. Više veruješ dobrom vođi nego samom sebi, stavljaš svoj život kompletno u nečije ruke ko je bolji od tebe.“
To je bila proširena misao: „Sava je bio dobar komandant.“
Da li je bio najbolji među njih 16 hiljada koji su u tom trenutku bili pod Sutjeskom, uz Koču i Peku, moguće da nije, ko to može danas da kaže, ali je 16 hiljada boraca tom čoveku verovalo više nego samom sebi.
Dosta godina nakon toga pitao sam prvo neke vojnike: „Da li je Vulin dobar komandant?“ A posle još par godina i neke policajce: „Da li je Vulin dobar komandant?“
Sad ću pitati i bezbednjake isto pitanje: „Da li je Vulin dobar komandant?“
Da li ima boljeg od Vulina?
Dedu niko nije mogao da pita „Da li te je bilo sramota kome si salutirao“, vas sve u nizu pitam: Jel vas je sramota malo barem? Ima li osim plate i čast neku vrednost, ponos neku težinu i mernu kategoriju, sta treba da se desi da neko podigne glavu i pokaže ono čime se dičimo kroz naše pretke, a mi odavno izgubili u prevodu.
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.