Da li lek za krvni pritisak hidrohlortiazid može da izazove rak kože?

Lek se zove hidrohlortiazid, namenjen je obaranju visokog krvnog pritiska i kod nas je, između ostalih naziva, poznat kao Diunorm i Esidrex. Saznavši za ovaj rizik, desetine hiljada naših građana panično razmišlja da li da se odrekne daljeg korišćenja preparata koji im je neophodan.

Primer pokazuje kako u osnovi nesporna informacija može da vodi štetnim odlukama, uključujući ugrožavanje sopstvenog života. Opasno je, naime, kada se podatak namenjen stručnjacima pojavi u medijima bez neophodnih dodatnih objašnjenja. Nije tu reč o skrivanju činjenica, već o različitim načinima na koje vest razumeju lekari i laici. Terapeut je dužan da proceni koristi i štete od svakog postupka koji namenjuje pacijentu, pa da mu, shodno njegovom obrazovnom i intelektualnom nivou, sve to objasni na shvatljiv način. Koje se sve okolnosti prenebregavaju ako se jedan lek poveže samo s jednom posledicom, uz potpuno slepilo za razmere rizika i sve druge međuuticaje?

Prvo, svaki, čak i najbezazleniji lek ima niz neželjenih efekata. Uzmimo za primer aspirin, kao najpopularniji preparat u terapijskom arsenalu savremene medicine. Davan godinama u malim dozama, on u značajnoj meri sprečava pojavu bolesti srca i krvnih sudova, kao i raka debelog creva, ali znatno povećava rizik želudačno-crevnih krvavljenja sa mogućim fatalnim ishodom. Otuda se aspirin preporučuje za masovnu primenu samo u određenom uzrasnom rasponu, i to pod strogo definisanim uslovima, dok nema naučnog opravdanja da se, kao populaciona predostrožna mera, daje osobama mlađim od 50 ili starijim od 70 godina.

Drugo, neželjena dejstva leka se podrobno ispituju, pa se savesno mere njegove štete i koristi. Pre dospevanja u apoteke, uz lek ide obimna dokumentacija kao dokaz da sobom nosi mnoga dobra, višestruko veća od očekivanih nevolja. Brojne dobronamerne čitaoce iznenadiće podatak da je svaki stoti rak u svetu izazvan preparatima koje propisuju lekari. To ne znači da su oni grešili, već su spasavali živote, svesno preuzimajući rizik da će po neki njihov pacijent kasnije dobiti rak upravo zbog primenjene terapije.

Treće, hidrohlortiazid se u svetu primenjuje protiv povišenog krvnog pritiska već punih 59 godina, bilo u čistom obliku ili, što je češće, u kombinaciji sa drugim preparatima sličnog dejstva. Od početka se zna za njegove moguće nuspojave, poput gubljenja kalijuma, povišenog sadržaja šećera u krvi, upale bubrega i pankreasa, pa čak i impotencije. Uz te retke neprijatne rizike, hidrohlortiazid je zaslužan što su mnoge stotine hiljada ljudi u svetu pošteđene infarkta i šloga. Imajući to u vidu, Svetska zdravstvena organizacija je uvrstila ovaj preparat u svoju Listu esencijalnih lekova, kao spisak najefektivnijih i najbezbednijih medikamenata potrebnih svakom zdravstvenom sistemu.

Četvrto, saznanje o povezanosti hidrohlortiazida sa rakom kože proisteklo je iz vrlo ambiciozne danske epidemiološke studije kojom je obuhvaćeno skoro dva miliona ispitanika. Pokazalo se da je uticaj leka ograničen na dva malo zloćudna oblika raka kože, a srećom ne na treći, vrlo opasan maligni melanom. Rizik pojave tih, tzv. nemelanomskih tumora kože zapaža se tek ako se desetak godina svakodnevno uzima hidrohlortiazid i recimo da je 4-5 puta veći u odnosu na osobe lišene ove terapije. Tolika razlika uočena je među severnjacima svetle puti, a iz razloga čije objašnjavanje prevazilazi namenu ovog teksta, izvesno je da bi bila manja među crnomanjastim Mediterancima, da ne idemo dalje na jug.

Peto, ključno je staviti navedene podatke u realni okvir, tj. vezati ih za stvarni život. U Srbiji od nemelanomskog raka kože tokom godine umre svaki 50.000. stanovnik, a od bolesti srca i krvnih sudova – svaki 125, dakle 400 puta više. Ako se držimo danskih iskustava, kada bi u našoj zemlji svi stanovnici bar 10 godina svakodnevno pili po tabletu hidrohlortiazida (a to 5-10 puta prevazilazi realne procene), rak kože, izuzimajući maligni melanom, bio bi uzrok smrti svakog 10.000 građanina. To je još uvek 80 puta manje nego što ih danas umire od bolesti srca i krvnih sudova.

Šesto, ne može se reći da niko od naših ljudi upućenih na hidrohlortiazid nije do sada dobio nemelanomski rak kože. Imajući u vidu ogroman broj lečenih, svakako mnogi u svom zdravstvenom kartonu imaju i tu dijagnozu. Ne znači da je bolest kod svih posledica lečenja povišenog krvnog pritiska, ali bar kod nekih bi mogla da bude. Međutim, i to su srećnici. Zahvaljujući gutanju pilula hidrohlortiazida tokom jedne ili više decenija, izbegli su smrt od infarkta ili šloga, a pojava obično lako izlečivog nemelanomskog raka kože dođe im kao zanemarivi porez na dobit.

Ovaj autor redovno uzima dva leka protiv povišenog pritiska, a povremeno, kada se ukaže potreba, pribegava hidrohlortiazidu. Nastaviće to da čini, a drugima savetuje da se drže preporuka svog nadležnog lekara i da, strahujući od ujeda pudlice, ne izlože sebe vučjim čeljustima.

Autor je profesor univerziteta, epidemiolog