Foto FoNet/ Milica VučkovićAmbasador Ruske Federacije u Beogradu, pred poslednji masovni građanski „hod normalnosti“ protiv stanja u koje je aktuelna vlast dovela Srbiju, poručio nam je da je poklapanje eskalacije na Kosovu sa protestima u Beogradu očigledna igra Zapada. Kako je pojasnio: „Sve se dešava u nekoliko dana i možemo samo da zaključimo da je to očigledan pritisak na rukovodstvo Srbije, predsednika Vučića i Vladu na svim frontovima. Prvi front je Kosovo, drugi Beograd, ili obrnuto“.
Bocan Harčenko nije u pravu. Ono što tvrdi protivno je (geo)političkoj logici. Zašto bi Zapad Vučiću organizovao ono što se od strane režimskih medija naziva srpski Majdan? On je od 2013. do 2016. ukinuo na severu Kosova niz srpskih institucija (uključujući i vojno-policijsku jedinicu koja ga je branila), te je Prištini omogućio da nad tim delom naše teritorije, koji smo pre kosovskih ustupaka SNS režima kontrolisali gotovo koliko i Vranje, preuzme dominaciju. Krajem januara ove godine nedvosmisleno je „Aca Srbin“ prihvatio Francusko-nemački plan o faktičkom priznaju Kosova, koji bi, ako se stvari dovele do kraja, oličavao definitivnu kosovsku kapitulaciju Srbije.
Potom je u Ohridu pristao na američki model primene tzv. Sporazuma o normalizaciji odnosa, a za kraj leta je već tada predviđeno održavanje donatorske konferencije za Srbiju i Kosovo (koje se tretira kao država) u cilju podrške realizaciji dogovorenog. Ali i zbog još nečega, realno važnijeg za Vašington i Brisel. Pošto je zvanična Srbija načelno prihvatila ali formalno nije potpisala Sporazum (jer nije baš naivno nepovratno pogaziti ustavni poredak zemlje), planirano je da se to posredno uradi kroz prateću dokumentaciju uz donacije, gde bi jasno bilo rečeno da su one dodeljene na osnovu prihvatanja svih njegovih elemenata (i uz nečiji tuđi a ne Vučićev potpis).
Amerikancima i njihovim vodećim EU partnerima – treba potpis u ime Srbije. To je tačka na „j“ kada se radi o našoj kosovskoj predaji koju definitivno žele da izdejstvuju. I bili su na brzom putu ka tome da je dobiju, ali izbili su masovni protesti. Zbog kulminacije osećanja nesigurnosti i nasilja – proizašlog iz atmosfere građanskog rata, inkvizicionog progona neistomišljenika i opšte kriminalizacije društva – ustala je Srbija. Otpočeo je uporni protest normalne Srbije radi toga da se konačno stane na put patološkom ponašanju vlasti.
Tu se primarno ne radi ni o politici (shvaćenoj partijski), ni o geopolitici, već o egzistencijalnom vapaju ljudi koji osećaju do koje mere je ugrožena normalnost u ovoj zemlji. Ali posledica toga je i to da su Vučiću na neko vreme vezane ruke da okonča kosovski domaći zadatak. Dok je narod na ulicama, kada postoji ogromna zapaljiva energija, teško da bi lako prošlo veliko kršenje Ustava.
To sve naši ruski prijatelji ne mogu da ne znaju. Niti su glupi, niti su naivni. Uprkos tome poručuju nam ono što ne stoji i, da stvar bude gora, u važnom momentu daju municiju režimskim medijima koji sa značajnim delom nacije manipulišu lažnim patriotizmom i fejk proruskim pristupom. Tamošnji propagandisti sada se cere uz poruku: „Evo i Moskva vam kaže da se ovde radi samo o rušenju Vučića koji posvećeno brani srpske interese“. U kontekstu svega što nam se dešava – bez trunke patetike i preterivanja – to je sramno.
Zašto u tome ruski zvaničnici učestvuju? Da krenemo od najbanalnijeg mogućeg objašnjenja, za koje se ipak nadam da u konkretnom slučaju ne stoji. Stanislava Pak, nekada bliski saradnik Tomislava Nikolića za koju važi da je bila dobro upućena u dešavanja u vrhu vlasti, progovorila je o nečemu što je precizno nazvala „međunarodnom korupcijom“, u koju je upleten Vučićev režim. Stvarno, prisetimo se, kad god je aktuelni predsednik Srbije u problemu, pojave se razni političari, emisari, diplomate sa Zapada ili Istoka, koji mu pomažu. I to deluje baš lobistički. Možda je to i sada u pitanju, ali od toga bi bila gora druga mogućnost. Ona bi imala suštinski značaj za budući karakter rusko-srpskih odnosa.
Sva istraživanja javnosti pokazuju da je ogromna većina građana Srbije naklonjena Rusiji. Tako je zbog predstave o kvalitetu odnosa sa tom silom u prošlosti, ali i usled toga što se Moskva prepoznaje kao ključni činilac podrške Srbiji u vezi sa odbranom našeg ugroženog teritorijalnog integriteta na Kosovu, ali i kada se radi o očuvanju, takođe izloženog stalnoj degradaciji, dejtonskog statusa Republike Srpske (koji podrazumeva mnoge elemente državnosti unutar složene BiH zajednice).
No, ako Rusi podražavaju Vučića dok on igra svoju igru odricanja od Kosova, a bogami i potkovanja RS, onda se stvari radikalno menjaju. Sve može da se svede na prostu formulu Moskve: bitno je da nam Vučić ne uvede sankcije i pozerski deluje da zapadno od nekadašnje sovjetske granice imamo partnera, a šta će biti sa srpskim interesima, to je već stvar Srba.
Ako je tako onda je vreme da se drastično promeni odnos nacionalno orijentisanih građana prema Rusiji. Prema svecu i tropar. Ako Moskvi više nije stalo do nas, odnosno do dugoročno održivog modela rusko-srpske saradnje, već isključivo kratkoročno igra valcer sa ovdašnjim autoritarnim vlastodršcem, u čemu je onda nacionalno produktivni smisao tzv. proruske orijentacije?
Sve više građana koji su protiv sankcija Rusiji će, zasigurno, tako misliti. To bi, ako iole racionalno analiziraju stvari a nije im dogorelo do noktiju te su spremni da žrtvuju sve što nije za njih najbitnije, trebalo da imaju u vidu donosioci odluka u Moskvi. Nadam se da je tako, zato stižem to trećeg objašnjenja ponašanja Bocana Harčenka, koje mi za sada ipak deluje najosnovanije.
Nema sumnje da Rusija nije zemlja u kojoj cveta demokratija. Daleko od toga. Otuda, njihovim strukturama ne bode oči samodržačko ponašanje Aleksandra Vučića. S druge strane, iako vide šta radi oko Kosova, polaze od toga da će ga podrškom uhvatiti u svojevrsnu zamku. On je sada u problemu – a Zapad koji sa njim sarađuje iz geopolitičkog računa, zbog svog pogleda na demokratiju, pravnu državu, prva građana – ne može baš da ga tapše po ramenu.
To što ga ne ruši ili ga toleriše ne znači da ga aktivno podržava. Time se otvara mogućnost ruskoj strani da mu na razne načine pruži asistenciju sada kada je u problemu i tako zakoči na neko vreme približavanje Srbije Vašingtonu i Briselu, uključujući i realizaciju kosovskog aranžmana, koji bi svakako otvorio put i za distanciranje od Rusije u nekoj narednoj fazi (jer njena podrška oko Kosova više ne bi trebala Beogradu).
(Geo)politički ta priča ima nekog smisla, ali je takođe za nas, a uveren sam i za Rusiju, štetna. Veliki deo srpske tzv. nacionalno i proruski orijentisane javnosti je i dalje u kandžama režimske propagande. Vučić se na te izmanipulisane ljude oslanja. Opet, stvari nisu crno-bele. Mnogi koji su naglašeno nacionalni, i te kako imaju demokratsku svest i protive se režimu.
Iskreno se pitaju da li je vredno odbranu Kosova ili bilo šta drugo, plaćati produbljivanjem autoritarizma i sa njim povezanog kriminalno-rijaliti sistema koji je počeo da uzima danak u krvi i po našim školama? I nedvosmisleno sebi kažu: nije!
Sve postaje još kompleksnije kada se na rečeno nadoveže predstava o duploj Vučićevoj „nuli“, iz koje proizlazi mračni rezultat: ni demokratija, ni odbrana nacionalnih interesa. Ili drugačije: sukcesivno davanje onoga što Zapad želi kako bi konačno u našem regionu uspostavio poredak na kome od kraja prošlog veka radi (relativno centralizovana BiH, „nezavisno“ Kosovo, Crna Gora što manje povezana sa Srbijom), radi produživanja nedemokratske Vučićeve vladavine. Zapad sigurno sa prezirom na njega gleda, ali je spreman da ga još neko vreme pusti da tera po svome ako okonča preuzete obaveze. A vi samo zamislite da nam ostane Alek bez Kosova a sa nagradom da još par godina, uz potvrđeni „legitimitet“, vlada po starom!
„Sloboda je“ – kako je s punim pravom rekao Pekić – „vrhovni nacionalni interes, bez kojeg su ostali ništavni“. To treba imati u vidu i kada se glorifikuje Zapad, koji nam realno gazi nacionalne interese a još neko vreme je spreman da nas ostavi da budemo postmoderni kmetovi u Vučićevom feudalizmu. To još više važi za Rusiju prema kojoj se veliki deo nacije i dalje nekritički odnosi.
No, uveren sam da u kontekstu demokratskog buđenja Srbije, tu počinje ubrzane promene, što možda u Moskvi ne razumeju, te svojim pomaganjem Vučiću dolivaju ulje na vatru. Ako sa tim nastave, to će mnogo više od ma kakve zapadne propagande uticati na promenu pozicije prema Rusiji nemalog dela Srba. Kako naš narod kaže: „Krčag ide na vodu dok se ne razbije“. Faktori koji nam sa ruske strane poručuju ono što vređa našu inteligenciju, dostojanstvo i nacionalne interese, već uveliko stvaraju pukotine na ruskom bokalu iz koga se sipaju neistine o Vučiću i narodnim protestima!
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
