Da li nam treba MMF?

U stručnoj ali i laičkoj javnosti već se uveliko spekuliše da je ta dugogodišnja romantična veza pred raskidom. Kao razlog navode se različiti karakteri i zasićenost partnera, ali se odmah dodaje da bi „zbog javnosti“ bilo dobro da ostanu u prijateljskim odnosima i da posvećeno nastave da podižu zajedničko „čedo“ (ekonomske reforme) dok najzad ne postane punoletno i samoodrživo.

Ima, naravno, onih (i u vlasti) koji bi jedva dočekali da vide leđa tom pokvarenom i ozloglašenom belosvetskom partneru čiji su diktat spremno izvršavale srpske vlasti. Protivnici MMF-a spremni su odmah da kažu „daleko mu lepa kuća, neka ide i nek se više ne vraća“.

Partnerstvo Srbije sa tako značajnom međunarodnom finansijskom institucijom i posledice dugogodišnjeg „flerta“ ne svode se, međutim, na tu vrstu demagoškog prostakluka.

Odgovorom na pitanje „treba li nam MMF“, koji Srbija treba da ponudi početkom naredne godine, testiraće se „crno na belo“ spremnost vladajuće političke nomenklature da sprovede najteži deo ekonomskih reformi od koga je do sada bežala „kao đavo od krsta“.

Već izvesno vreme primetan je i u zemlji i kod međunarodnih partnera zamor „reformskog materijala“, a vlast se u hvalisanju postignutim rezultatima najčešće poziva na ono što je uradila još pre nekoliko godina i što već predstavlja istoriju. Od tada do danas radilo se uglavnom na fiskalnoj konsolidaciji (uravnoteženju javnih finansija) i delimičnom popravljanju poslovnog ambijenta (što je rezultiralo i boljim mestom na Duing biznis listi). Vlada se u sprovođenju ekonomskih reformi ponašala kao „kiša oko Kragujevca“, sve bežeći da oposli najteži deo preuzetih obaveza.

Vlast se nevoljno, ali ipak, odlučila na neke od nepopularnih mera – promenila je Zakon o radu i smanjila penzije i plate u državnoj upravi. Ali, prstom nije mrdnula da dirne u osinje gnezdo političko-ekonomskog sistema – privatizaciju (i korporativizaciju) državnih i javnih preduzeća. Taj ključni bastion ekonomske moći vladajuće političke elite ostao je netaknut sve ove godine i on je najveća prepreka završetku tranzicije Srbije u modernu evropsku državu.

Dosadašnja praksa pokazala je da su državna preduzeća zapravo firme u vlasništvu vladajuće partije i njenih koalicionih partnera iz kojih one, raznim perfidnim mahinacijama, izvlače novac i koje im služe za zapošljavanje članova predsedništava i glavnih odbora. Inače, najveći broj tih preduzeća ne posluje profitabilno, a njihovi gubici pokrivaju se subvencijama iz budžeta. Nisu samo kikindski Metanolsko-sirćetni kompleks i pančevačka Azotara potencijalne bombe koje mogu da ugroze postignute rezultate u finansijskoj konsolidaciji. Takvih „državnih“ preduzeća ima bar petnaestak.

Eklatantan primer nesposobnosti vladajuće stranke u upravljanju državnim preduzećima je Elektroprivreda Srbije. Tek započeta korporativizacija (kao preduslov moguće privatizacije) na kojoj je radio bivši generalni direktor grubo je prekinuta njegovim smenjivanjem i dovođenjem proverenog partijskog kadra. Novi direktor svoju je nesposobnost i nestručnost dokazao za samo šest meseci (poslednji kvartal prošle i prvi kvartal ove godine) dovodeći EPS do takvog poslovnog kolapsa da je ugrozio (i oborio) privredni rast čitave srpske privrede. Naravno da je sada kad je oborena i vrednost kompanije mnogo teže raditi na njenoj korporativizaciji i privatizaciji. A poseban uspeh za neki stručan menadžment (ako ikad bude doveden u EPS) biće ako toj kompaniji uspe da vrati poslovne performanse u narednih pet godina.

E, zato je važno dalje, pa makar i savetodavno, partnerstvo sa MMF-om, kojem je srpska vlast gledala da što pre vidi leđa, ponašajući se u stilu „sve bežeći od početka“. Potreban je vodič za dalje reforme javnih i državnih preduzeća. Istina, taj „vodič“ neće više moći, kao u aranžmanu iz predostrožnosti, da preti i ultimativno zahteva. NJegov savet, ako bude prihvaćena savetodavna uloga, može i ne mora da bude prihvaćen u Beogradu i to je najveća mana budućeg partnerstva. Za političku budućnost i ekonomsku modernizaciju Srbije od izuzetne važnosti je korporativizacija i završetak privatizacije državnih preduzeća koje su prisvojile vladajuće partije.

Naravno, pored MMF-a ima još zainteresovanih posmatrača i pomagača koji će i dalje lobirati kod vladajuće partije da izađe iz tih preduzeća. Tu se, pre svega, misli na Svetsku banku. Ali, evo oglasio se i Savet stranih investitora (FIC), moćna organizacija čije su članice do sada investirale osam milijardi evra i koje prave četvrtinu bruto domaćeg proizvoda. Savet je zajedno s Vladom Srbije osnovao radnu grupu koja treba da bude akcelerator reformi. Motiv angažovanja FIC-a je saznanje da je održiva fiskalna konsolidacija, koju je Vlada do sada postigla, moguća samo ako vlast uđe u snažne strukture reforme čiji je isključivi fokus na privatizaciju i korporativizaciju državnih preduzeća.

Da li nam treba MMF? Da, treba nam. Neko treba da nam kaže da Azotara mora da ode u stečaj. Tako nam trebaju i Svetska banka i FIC, i EBRD i EU. Jer, neće biti lako da se vladajuća partija i njeni koalicioni partneri tek tako lako razvlaste i izbace iz privrede. To je pitanje ključnih političkih i materijalnih interesa, takoreći pitanje života i smrti, aktuelnih vlastodržaca, ali i svih pretendenata na vlast. Zato i strepnja kakav će biti odgovor Beograda na ponudu dalje saradnje s MMF-om.

Autor je novinar