Da li nas je promenio zločin u Malom Orašju i Duboni?

Policija čuva kuću ubice, a ranjeni imaju problema sa organizovanjem lečenja, porodice ubijenih sa zakazivanjem specijalističkih pregleda jer se pogoršava zdravstveno stanje. Pomoć i podrška države, opštine je obično jednokratna, sa neizvesnošću da li će se dogoditi ponovo.

Ogromna je nesrazmera između velike količine empatije koja postoji u društvu, i aktivnosti kojima se ta empatija pretače u konkretnu aktivnost podrške onima kojima je pomoć sada, ali i u budućnosti i trajno, neophodna.

Kada sam pre mesec dana dobio informaciju o teškom finansijskom položaju u kojem se nalazi jedna porodica, a da im ponos ne dozvoljava moljakanje, poslao sam poruku roditeljima ubijene dece u „Ribnikaru“ i nekim koleginicama i kolegama, i svi su se brzo uključili u slanje poklona za ranjenu devojku kojoj je bio rođendan kroz nekoliko dana.

Jednu od većih akcija napravili su članovi FK Ravni gaj iz Orašja, dr Slavica Plavšić na društvenoj mreži X.

Dok čitate ovaj tekst, Jovan Mitrović, brat ubijenih Petra i Marka, trči od Orašja do manastira Tumane (ispunjava neispunjeno hodočašće svog brata Petra) i na taj način prikuplja pomoć za podršku ranjenima. (Podaci za uplatu Jovan Mitrović 160-6000000847092-76, svrha uplate: pomoć ranjenima u Malom Orašju, akcija traje do 31.12.).

Od državnih institucija bilo je jednokratnih davanja, ali ni približno dovoljno da se, koliko toliko, normalizuje život porodica ubijenih i ranjenih.

Ovih dana, porodice mi se žale da imaju problema da dobiju neophodan uput za kontrole ili specijalističke preglede na tom prvom nivou u zdravstvenim ustanovama u Smederevu.

Mislim i na ranjene i na njihove porodice, kao i na roditelje, bake i deke ubijenih mladića.

I onda to rešavamo tako što uključujemo u komunikaciju dr Miliku Ašanina, koji je na raspolaganju u svakom trenutku da premostimo ovu provaliju u sistemu i organizujemo preglede i kontrole i druge intervencije.

U ovom trenutku, sa posledicama vrlo teških povreda suočava se desetoro mladih i onih starijih, povrede su izuzetno teške i zahtevaju stalni nadzor, stalne terapije, – neke sami plaćaju, sami kupuju neophodna pomagala.

Izdaci za lekove i dodatke ishrani koje lekari prepisuju, a koje ne pokriva zdravstveni fond, izuzetno je velik teret…

Nije svaka porodica u istoj situaciji, ali verujem da bi mesečna trajna podrška od bar 100.000 dinara pomogla da se smanji briga za preživljavanje i normalizaciju života.

Stipendije za učenike omogućile bi nastavak školovanja i bezbednije planiranje budućnosti.

Sve može da se reši formiranjem fonda koji bi rešavao sve probleme trajno.

Psihološka terapeutska podrška počela je tek nedavno, prvo među mladima, a potom i sa roditeljima, i prve reakcije su vrlo pozitivne.

Terapeuti prikupljaju i informacije o problemima sa kojima se suočavaju ranjeni i porodice.

Upoznajemo sa tim i nadležne institucije, ali pošto nema snažnog odgovora, pripremamo se za angažovanije akcije podrške građana i kompanija.

Da ono što ne rade institucije, pretočimo u veću društvenu akciju.

U avgustu mesecu, pisao sam o tome da je izuzetno važna memorijalizacija, institucionalno trajno sećanje, prostori za žalovanje, ali i za edukaciju, za reagovanje na uzroke koji dovode do ovakvih zločina.

O tome da imena žrtava treba trajno da se pamte kroz njihova dela.

Da određene institucije, nagrade, priznanja nose njihova imena.

Izuzetno je dugačak spisak propusta koji su napravljeni: u preventivi, sankcionisanju prekršaja ubice, što bi moglo da bude preventivno i da dovede do toga da se ne dogodi ovakva tragedija.

Da je odmah bio proglašen dan žalosti, posle 3.5., veruje se da ne bi bilo okupljana mladih na ova dva mesta, i da samim tim, ne bi bilo ni ubistava, neadekvatno reagovanje u proteklih sedam meseci kada je reč o podršci porodicama i ranjenima… ali da ne kukamo samo.

Mislim da sve znamo i da kao društvo moramo što pre da napravimo presek stanja i potreba, napravimo održiv plan i ponudimo donatorima da ga zajedno realizujemo, ako to, kao što vidimo, neće nadležne institucije.

Možemo opravdano biti ljuti, gnevni, možemo svakoga dana govoriti o promašajima i propustima, ali ostavimo dovoljno energije da sami delujemo, da učinimo sve da pomognemo, i ne samo da pomognemo, već i da delimo tugu za ubijenima, da delimo životne brige ranjenih, da stvaramo trajne uslove da se osećaju bezbednijim, da učinimo sve da se u ova dva sela, u ovaj kraj, vrati život sa svim aktivnostima koja će život činiti snošljivim.

Sve je to u ovakvom okruženju teško, ali ako svako od nas uradi što može, biće svima onima koji su doživeli najveće gubitke, ranjenima koji će se još dugo oporavljati, meštanima koji pate, a i nama samima, lakše.

Ovih dana, bacaju se petarde nemilice… Neki nastavnici u „Ribnikaru“ su govorili o tome da su prvo pomislili da neko baca petarde, kada je ubica krenuo da ubija, počev od čuvara Dragana, pa ostalih devet anđela…

Zašto ih ne zabranimo?

Petarde predstavljaju jedan od simbola militarizacije društva.

Te eksplozije mnoge uznemiravaju, a našim kućnim ljubimcima nanose neviđeni stres.

Ovih dana sam dobio informaciju da postoje i oni neodgovorni koji bacaju petarde i u ova dva sela.

Te eksplozije su novi okidači za nove traume svih koji su preživeli napade masovnog ubice… Nisu to samo povređeni, već i brojni drugi, koji su uspeli da izbegnu metke.

Rekao bih da smo mi baš takvo društvo: bezobzirno, iz neobjašnjivog hira, nanosimo jedni drugima zlo.

Bacati petarde u traumatizovanim mestima, dok je cela Srbija sada pod snažnim tenzijama, pokazuje odsustvo svesti i odgovornosti, jer pogoršavati situaciju, vrhunska je neodgovornost.

Okrenimo se empatiji, solidarnosti i učinimo sve da one neodgovorne koji samo pogoršavaju stanje sprečimo u tim radnjama.

Bilo bi očekivano da obeležavanje Nove godine i Božića prođe u miru i tišini, tihom odavanju pijeteta žrtvama i njihovim porodicama, i svima u Srbiji i svetu koji žaluju. Na žalost, to se neće dogoditi, ali to ne sme da nas pokoleba da učinimo sve što je do nas…

Autor je izvršni direktor Srpskog filantropskog foruma i predsednik UO Fonda B92

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.