Da li preopterećenost sudija Ustavnog suda utiče na kvalitet rada

Ovakve izjave govore o tome da bez obzira na uvreženo mišljenje o lošem stanju u našem sudstvu građani nisu izgubili oslonac i veru da pred sudu mogu da zaštite svoja prava, a Ustavni sud im je poslednja nada da će u tome uspeti. Postavlja se pitanje zašto građani traže takvu zaštiut i da li je mogu dobiti?! Jedan od odgovora na to pitanje je u tome što Zakon o ustavnom sudu („Službeni glasnik RS“, br. 109/2007, 99/2011, 103/2015) propisuje u članu 84. da se ustavna žalba može izjaviti u roku od trideset dana od dana dostavljanja pojedinačnog akta, odnosno od dana preduzimanja radnje kojom se povređuje ili uskraćuje ljudsko ili manjinsko pravo i sloboda zajemčena Ustavom. Što znači da kada se iscrpe sva pravna sredstva, građanima kao poslednje pravno stredstvo pred organima Republike Srbije ostaje podnošenje ustavne žalbe. Ustavni sud je samostalan i nezavisan državni organ koji štiti ustavnost i zakonitost i ljudska i manjinska prava i slobode. Ustavni sud je ustanovljen Ustavom Socijalističke Republike Srbije od 9. aprila 1963. godine, kao samostalni republički organ, sa osnovnom funkcijom zaštite ustavnosti i zakonitosti. Ustavni sud čini petnaest sudija koji se biraju i imenuju na devet godina. Pet sudija Ustavnog suda bira Narodna skupština Republike Srbije, pet imenuje predsednik Republike Srbije, a pet opšta sednica Vrhovnog kasacionog suda Srbije. U svom radu Ustavmi sud primenjuje Ustav Republike Srbije, Zakon o Ustavnom sudu i Poslovnik o radu Ustavnog suda.

Sve navedeno nam govori o značaju Ustavnog suda kao državnog organa i razlogu zašto kod građana uživa poverenje za razliku od drugih državnih organa i institucija u koje je poverenje poljuljano. Verovatno su svi ovi razlozi uticali da danas retko koji građanin štiteći svoja prava ne potraži zaštitu pod okriljem Ustava Republike Srbije. Međutim, veliki broj ustavnih žalbi koje se podnose poslednjih nekoliko godina, doveo je do toga da se na odluku Ustavnog suda čeka po dve i više godina, što možda građanima ne bi ni bio problem da Ustavni sud nije našao drugi način da se reši viška predmeta, a to je pooštravanje kriterijuma za odbacivanje ustavnih žalbi. Naime, u jednom od prošlih brojeva pisali smo o borbi bivših zaposlenih velikog giganta iz Rakovice, nekadašnje FGP Rekord, sada Vizahem Eksport-Import u stečaju, čiji su radnici radi naknade štete zbog dugog trajanja stečajnog postupka pred Privrednim sudom u Beogradu (pokrenut 16. juna 2008. godine), pokrenuli postupke „za suđenje u razumnom roku“, u kojima su od strane Privrednog apelacionog suda koji je sudio u prvom stepenu i Vrhovnog kasacionog suda, koji je odlučivao po žalbama, dobili različite odluke. Dakle, za isto predugo suđenje u stečajnom postupku Rekorda, neki su dobili naknadu štete po 37.000,00 dinara, neki po 30.000,00 i 20.000,00 dinara, a neki iznos od po 10.000,00 dinara. Povređeni nepravdom (jer kako je moguće da je tvoje pravo na zaradu veće od mog, i time tvoja šteta veća od moje?), bivši zaposleni nekadašnjeg Rekorda odlučili da od najuglednijeg organa u zemlji potraže pravdu podnošenjem ustavnih žalbi. Ustavne žalbe podnete su sa indentičnim ustavnopravnim razlogom, sa ciljem da se otkloni nejednakost u odlučivanju u postupku zaštite prava na suđenje u razumnom roku u okviru postupka stečaja nad privrednim društvom „VIZAHEM EXPORT-IMPORT DOO“ u stečaju. Međutim Ustavni sud po nekoliko ustavnih žalbi nije ni razmatrao povredu ustavnog prava svojih građana, već se pozvao na odredbu iz člana 36. stav 1. tačka 7. Zakona o Ustavnom sudu i odbacio navedene ustavne žalbe. Identično obrazloženje za odbacivanje je glasilo da nije dovoljno da se podnosilac u ustavnoj žalbi samo pozove na različitu praksu sudova Republike Srbije, već je potrebno da se o tome dostave dokazi, navodeći da time nisu ispunjene Ustavom utvrđene pretpostavke za vođenje postupka, što po mišljenju sudija Ustavnog suda predstavlja razlog za odbacivanje ustavnih žalbi, iako je u svakoj ustavnoj žalbi navedeno da su dokazi dostavljeni uz jednu ustavnu žalbu kako se sudski spisi ne bi opterećivali, i da su svi ti dokazi odluke sudova Republike Srbije, da nisu privatne isprave već čine sudsku praksu i kao takve dostupne su Ustavnom sudu. Međutim Ustavni sud, rekli bi, protivno svojoj svrsi postojanja, navedeno nije uzeo u obzir i počeo je da donosi odluke kojim odbacuje navedene ustavne žalbe.

Mišljenja sam da Ustavni sud bez obzira ne prevelik obim posla sa kojim se susreće, jer građani ne samo da koriste Ustavni sud da bi zaštitili svoja prava, već im Ustavni sud predstvalja stepenicu koju moraju preći na putu do Evropskog suda za ljudska prava u Strazburu, mora da održi kvalitet u svom rad i da bude uzor drugim državnim organima. Svrha postojanja Ustavnog suda i zaštite koju Ustavni sud pruža građanima jeste da svi građani treba da dobiju jednaku pravnu zaštitu koju im omogućava Ustav Republike Srbije, i da je Ustavni sud nadležan da ispituje postojanje povrede ili uskraćivanje Ustavom zajemčenih prava i sloboda, te je samim tim u suprotnosti sa pravnom prirodom ove institucije da odbacuje ustavne žalbe iz razloga nedostavljanja odluka sudova Republike Srbije, kao dokaza u postupku, s obzirom da odluke sudova Republike Srbije nisu privatne isprave već čine sudsku praksu i kao takve dostupne su Ustavnom sudu.