Da li se Evropskoj uniji smeši sudbina Rimskog carstva?

Ovom liku je veliki Borislav Pekić, osim profane mudrosti, utkao i nekakvo predskazanje o tome šta se dešava kada je neko krut u poštovanju svojih principa.

Vrlo je verovatno da postoje simpatije za Andrijinu doslednost, ali u političkom životu to više dođe kao narastajuće breme koje će jednog trenutka pregnječiti svog nosača.

Džon Kvinsi Adamas bi o tome imao reći kako se ne seća bilo kakve promene politike, ali je došlo do ozbiljnih promena okolnosti.

Taj teret, naprotiv, ne mora se u potpunosti zbaciti, nekada je dovoljno da se deo olakša, a osnova zadrži, jer politička veština nije nužno suprotstavljena moralu, ali iznad svega zahteva prilagođavanje.

U tom kontekstu, Evropska unija mora da uloži snažnije napore u svojoj transformaciji jer njeno vreme smrti polako počinje da se očituje.

Još jedna pobeda desničara u Austriji samo je nastavak narastajućih snaga protivteže koje se razvijaju kao antipod EU. U prisustvu opozicije nema ničeg lošeg, dakako, ali u vezi postojanja radikalnih elemenata protivljenja, pa i podrške, gotovo je sve opasno.

Trijumf Slobodarske partije nije početak, a izvesno ni kraj jačanja desnice u evropskim okvirima. Prethodili su dobri rezultati na izborima za Evropski parlament, pokrajinskim izborima u Nemačkoj, parlamentarnim u Holandiji i Francuskoj, a prema nekim projekcijama trka za većinu u Bundestagu dogodine može AfD učiniti nezaobilaznim faktorom.

U takvom poretku stvari realno je otvoriti pitanje šta bi se desilo sa Evropskom unijom kada bi svi desničari, koji unificiraju narativ, došli na vlast u svojim zemljama?

Poruke koje oni šalju su dvosmislene. Na momente izgleda kao da se ne protive EU, ali da traže njenu transformaciju, dok im osnova ostaje priča o „egzitima“ sa varijabilnim prefiksom.

Nezadovoljstvo Evropskom unijom je veliko, ali ne kod političara, već kod običnih ljudi, glasača. Ovi prvi to samo koriste u skladu sa svojim željama koje nezadrživo streme ka vlasti.

Evropska unija u sadašnjoj formi jeste prevaziđena. Doduše, ta zastarelost se više ogleda u ideološkom nego u funkcionalnom domenu, ali avaj, u staroj kući pada više prašine.

Sa druge strane, boljeg rešenja trenutno nema, a svi oni koji žele da se oslobode EU ne nude nikakvu alternativu. Istorija je u vidu boginje Nemezis svakog podučila do kakvih posledica dolazi onda kada se stanje stvari želi menjati bez valjane zamene.

Evropa trenutno ima sreće jer rat u Ukrajini još uvek uspeva da poveže rastrzano tkivo država članica.

Iza kraja sukoba krije se pitanje koje poziva na oprez, ali ne čini se da bilo ko želi da razmišlja o tome trenutno, kao da se među njima sve svodi na konstataciju „šta posle, mislićemo posle“.

Koliko god da je blizu ili daleko kraj rata, EU mora da počne ne samo da razmatra, već i da znakovito dela u pravcu sopstvene reforme kako bi se vratila onima kojima zaista pripada, običnim smrtnicima koji su prilično daleko od hodnika u briselskoj četvrti stakla i čelika.

Dakle, pozivi na bojkot, pa i zakonsku zabranu AfD-a u Nemačkoj, neće uroditi plodom na duge staze ukoliko se Nemcima ne obezbedi ono što zahtevaju. Makronov lukav i situaciono isplativ, ispostaviće se, trik sa prevremenim parlamentarnim izborima može lako da postane uzaludan ako 2027. godine Marin le Pen bude ta koja će opravdano tvrditi da je došlo njeno vreme jer prethodnici nisu uradili ništa za građane.

Nešto severnije, trenutno su Vildersu zatvorena vrata Male kule u Hagu iako njegova partija sudeluje u vladi. On će moći glasačima, verovatno, na sledećim izborima moći da objašnjava kako nije imao stvarnu kontrolu i da zahteva njihovu podršku kako bi ih odveo u „svetliju“ budućnost.

Robert Fico se vratio na čelo Slovačke. Preživeo je atentat i time mu je pozicija dodatno ojačana, a njegov vapaj o radikalizaciji diskursa koji se protivi populistima dobio je totalni legitimitet.

Posle još jednog neuspelog atentata u Pensilvaniji, desničarima širom sveta se ne može osporiti da im je nacrtana meta na čelo, mada je to posledica sve veće tenzije, netrpeljivosti i globalne podeljenosti, što on beskrupulozno iskorišćavaju.

Do sada su, očigledno je, političari liberalnih svetonazora primenjivali taktiku „ćuti i pravi se mrtav“, a fortuna ih je više puta spasavala, pa tako i sada, doduše odevena u sarafan. Ipak, to je samo odlaganje neizbežnog. Dok oni problemima pristupaju ad hoc, Stiv Benon neumorno putuje svetom spajajući desničarske populiste svih boja i oblika.

O njegovom nastojanju se može videti mnogo toga iz istočnoazijskog apologa kojeg u epigramu svoje knige o Benonu beleži Bendžamin Tejtelbaum: „Čovek je u šumi naišao na tigra. Uvidevši nemogućnost da pobegne od životinje, ili je pripitomi, čovek je odabrao treću opciju i skočio tigru na leđa. On je znao da će moći da jaše tigra dok ne ostari i oslabi, ako bude bio pažljiv i strpljiv. I onda bi mogao da ga uhvati za vrat i počne da ga steže“.

U tom jahanju tigra Benon nije usamljen, a može se reći da je na njegovim leđima obišao veliki deo Evrope.

Pored ovog rumenog gospodina sedih uvojaka, još jedan neumorni promoter istih vrednosti je i Najdžel Faraž koji se na scenu vratio u velikom stilu i sada će biti predstavnik Klaktona u britanskom parlamentu.

On u Vestminster ulazi po prvi put, što je dodatno znak da, ne samo da su još uvek prisutni, već su spremni za novu rundu. Razlika u pristupu trenutnom političkom trenutku je prilično jasna. Prvi se prave mrtvi, a drugi ulažu vanredne napore kako bi silu istorije privoleli na svoju stranu.

Još jedna varka koja bi mogla da uljuljka liberalne kružoke Evrope bila bi pobeda Kamale Haris na novembarskim izborima u Americi.

Nije nevažno ko je tamo na vlasti, ali Stiv Benon je svoje ideje izvezao van američkih granica, dok istovremeno i tamo ostaje veoma dobro usidren. Štaviše, nezavisno od toga da li će pobediti Donald Tramp ili Kamala Haris, ideje koje je on etablirao ostaće da kruže u narativima brojnih poklonika trampizma, a moći će da se vrlo lako presvuku u MAGA ideologiju.

To je pokazala i skorašnja debata između Džej Di Vensa i Tima Volca. Uverenje koje je do predvečerja u utorak vladalo, da će Volc vrlo lako nadgornjati Vensa, ispostavilo se potpuno pogrešnim.

Prema anketi CNN-a koja je usledila nakon polemike potpredsedničkih kandidata, 51% ispitanika je reklo da je Vens bio bolji od rivala. Ovo je značajno ako se zna da je 54% prethodno upitanih mislilo da će Volc biti bolji. Vens je, dakle, živ, a Volc je daleko od senzacionalnog kada se sučeli sa nekim u realnom svetu, van PR konstrukcija.

Svemu ovome treba dodati da su se odmah posle debate pojavila mišljenja kako je Vens ekstremni trampizam učinio prihvatljivijim i umerenijm, kao i to da se Vens pokazao kao pravi kameleon. Shvatajući metaforu prilagođavanja, jasno je da je Vens uspeo da promeni nekoliko uloga u vrlo kratkom roku i prikaže da može da traje, a to je važno ako se govori o daljim navalama desnog populizma. Konačno, dve su mogućnosti.

Prva da je MAGA dobila novog patrijarha i da je Vens bio nepravedno potcenjen. Svi su zaboravili da su njegove mecene bili ljudi koji raspolažu milijardama, dok i on sam nije od „belog smeća“ postao deo elite. Smetnulo se s uma da se takvi momci teško odriču svog novca i da ga ulažu samo kada su sigurni u svoju procenu, a Vensa su procenili i pogodili, izgleda.

Druga je mogućnost da je Volc bio samo medijiski prepumpan političar srednjeg dometa i da ga je ogolio duel sa, u ovom slučaju, osrednjim, ali malo boljim, Vensom.

Šta god da je po sredi, sigurno je da Benonovo čedo udiše svež povetarac i skuplja novu snagu. Uticaj ideja benonista i američkih desničara će nastaviti da se oseća u Evropi, bez obzira da li Tramp pobedi na izborima.

Ostaće samo nedorečeno kakav će biti intenzitet tog uticaja, jer sigurno da Kamala nema snage da se, makar u prvom potencijalnom mandatu, konačno obračuna sa pobornicima te ideologije.

Zbog toga EU ne sme više da se pravi mrtva, ako želi da opstane na postojećim temeljima. U suprotnom joj se smeši sudbina Rimskog carstva. Trenutno se odvija borba Levijatana i Behemota, ako bi se hobsovski tumačilo, pa ne mora nužno da znači da će populisti uništiti Evropsku uniju jer postoje svetli primeri poput Đorđe Meloni koja modernu desnicu uspeva da održi prihvatljivom.

Ipak, realna je bojazan da onda kada, ovako ujedinjeni, budu svesni da njihovog zajedničkog neprijatelja više nema, desni radikali mogu otpočeti sa međusobnim obračunom i merenjem toga čija je tradicija duža i važnija.

Zato ovo jesu poslednji dani za preventivnu odbranu Evrope i mira. Drugačije, samo se odlaže neizbežno i EU će poput Andrije Gavrilovića jedino moći da za sobom ostavi uverenje kako je sve učinjeno dovoljno da se ona sahrani u Briselu.

Autor je doktorand Fakulteta političkih nauka

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.