Da li se javni servis boji javnosti?

Ako je komuniciranje putem elektronskih medija jedna od najznačajnijih manifestacija ljudskog života (po Jaspersu, osnovne karakteristike ljudske egzistencije su komuniciranje, sloboda i tzv. granične situacije), ima dovoljno razloga da se televizijska produkcija posmatra kao jedan od najvažnijih podsistema razuđenog i objedinjujućeg komunikacionog sistema.

Na primeru odjeka prve epizode televizijske serije o Nemanjićima, pa i reagovanja koja je objavio „Danas“, može se proveravati validnost nekih raširenih doktrina o medijima.

Najpre, indikativno je da su o izvesnim slabostima ove epizode (možda i čitave serije), kao i o ambijentu u kome se, na našem javnom medijskom servisu snimaju, emituju i vrednuju proizvodi na važne kulturno-istorijske teme, najoštrije i najkonkretnije progovorili stručnjaci koji su dugo radili na RTS, a sada više nisu tamo (Nena Kunijević i Stanko Crnobrnja). Potpisnica ovog teksta nije bivši radnik RTS, i ne može se optužiti da izravnava davne neraščišćene račune.

Drugo, iz vrha RTS javnosti su pružene sasvim različite informacije o stepenu dovršenosti serije o Nemanjićima. Uoči Nove godine, pre emitovanja prve epizode, rečeno nam je da je serija gotova i da će se u celini emitovati sredinom februara. Kad su, potom, sa više strana, od stručnjaka i od ljudi izabranih u Programski savet RTS, stavljene određene primedbe – stigao je odgovor da serija još nije završena, a na kraju smo saznali da se vrši neka vrsta remonta, odnosno, ponovno montiranje svih epizoda, pa i one prve, koju ćemo na novom početku videti u kraćoj i – kako se veli – dinamičnijoj verziji. To znači da primedbe nisu besmislene i da se imalo šta popravljati, kao što je i emisija „Da, možda, ne“ bitno popravljena posle oštre kritike predsednika Programskog saveta.

Treće, pojavile su se različite informacije o ceni naše dosad najskuplje serije, a u svim verzijama radi se o milionima evra narodnih para. Nadajmo se da ćemo saznati koliko ta serija konačno košta, ko je o tome odlučivao i da li je prihvaćena najpovoljnija ponuda.

Za mene kao kulturologa zanimljivo je kako su sa vrha RTS bagatelisane primedbe na prvu epizodu – kako one stigle od članova Programskog saveta RTS (čija je glavna briga kvalitet proizvoda), tako i one u štampi i na društvenim mrežama. Generalni direktor RTS svrstao je sve koji imaju primedbe u interesnu družinu koja ne voli RTS ili ima s ovom kućom neke sporove. Pokazao je i slabo znanje iz komunikologije načinom na koji je potcenio ulogu društvenih mreža; po njemu, reč je o „tviterašima“ koji su dokoni i zlonamerni, te podmeću nogu naporima ekipe iz Takovske 10 da narodu saopšti važne istine iz srednjevekovne povesti Srbije! U TV dnevniku, inače, svake večeri gledamo kako se svetska politika vodi i posredovanjem društvenih mreža. Na fakultetima se uči o putanji kojom novi mediji izrastaju iz starih, kao i o njihovoj trajnoj povezanosti, ne o sukobu; kao što je TV nikla na iskustvima radija, te je i danas radio deo javnog RTV servisa, i društvene mreže – donoseći brzinu, autentičnost i neobičnu moć – nisu a priori neprijatelj televizije: one dopunjuju sliku sveta unoseći u naš dom stavove, glasove, boje i zvukove koje nam mali ekran često uskraćuje.

Gotovo na slično odbojan način vrh RTS reagovao je na primedbe stigle od Programskog saveta, iako su one bile dobronamerne i za moj ukus kultivisano izložene. Neshvatljiv je način na koji organi upravljanja RTS odbijaju želju Saveta da pogleda deo serije pre emitovanja, i time praktično podeli odgovornost s vrhom RTS. Ovako, mi ne znamo ko je sve video materijal, a može biti da je reč o uskom interesnom krugu ljudi. Podsećam, RTS nije privatna televizija već javni servis građana, koji ionako ne mogu direktno da utiču na program. Kakve su šanse da se glas nekog „običnog“ gledaoca uzme u razmatranje, ako je na nož dočekana ideja da – u ime milionskog gledališta – svoju ocenu argumentovano daju članovi Programskog saveta?

Zašto se javni medijski servis toliko boji suda javnosti?

Na kraju: iako analogija nije uvek najbolji metod argumentisanja, podsećam da je, pre tri decenije, u vreme snimanja i danas odlične serije „Vuk Karadžić“, na Televiziji postojao Savet koji je odlučivao o bitnim programskim iskoracima, a važniji projekti imali su svoje posebne savete. Tako je, tada, postojao i Savet serije o Vuku Karadžiću, u kome su bili Radovan Samardžić (za istorijska pitanja), Miodrag Popović (za književnu istoriju), Pavle Ivić (za pitanja jezika), i drugi ugledni ljudi.

Sada takvo telo, po svemu sudeći, glavom i bradom zamenjuju Dragan Bujošević i Nebojša Bradić, proglasivši se nedodirljivim ne samo za primedbe gledališta, već i članova tela izabranog po Zakonu o medijskim servisima da štiti interes pretplatnika zbog kojih je javni servis i osnovan.

Autorka je kulturološkinja iz Beograda