Da li smo prestrogi prema lekarima Kriznog štaba?

Možda je takvo nezadovoljstvo njima u izvesnoj meri i smislu i razumljivo jer umesto želja i očekivanja da članovi štaba kritikuju ili barem ukazuju na sve greške, propuste, zloupotrebe vlasti, kao i nepoštovanje mera koje je sama vlast donela u toku vanrednog stanja, dešava se nešto sasvim suprotno – česta  kritika građana i njihove nediscipline i čak poneka pohvala vlasti.

Sve to dovodi do nezadovoljstva i ogorčenih reakcija građanstva na članove Kriznog štaba.

Zbog toga, veliki deo javnosti članove KŠ sastavljenog od stručnjaka redovno optužuje za kukavičluk, servilno, poltronsko ponašanje prema nosiocima vlasti, odnosno predsedniku države koji se i nalazi na samo čelu tog štaba.

Javnost očekuje ili priželjkuje od njih da oštro ukazuju na sva neadekvatne mere i postupke vlasti u aktuelnom vanrednom stanju. Takva očekivanja i želje su posledica i jednog hroničnog nezadovoljstva vlašću koje datira od ranije, pa je javnosti potreban neko ko bi neposredno izrazio prema predsedniku države, kao oličenju ove vlasti, dugoročno nagomilavano i opravdano socijalno i političko nezadovoljstvo, pojačano ovim strogim vanrednim frustrirajućim merama.

Nezadovoljnim građanima potreban je neko kao izduvni ventil tog nezadovoljstva kad već sami nisu u situaciji i koji nemaju ili svojevremeno nisu imali (pre vanrednog stanja) dovoljno kuraži da to masovno izraze do nivoa neke kritične mase.

Zapravo, utisak je da taj deo nezadovoljnog građanstva od lekara očekuje, priželjkuje i čak zahteva jednu vanrednu građansku i profesionalnu hrabrost (čemu su samo malobrojni skloni) koju ni sami građani koji to od njih zahtevaju nemaju u dovoljnoj meri i obimu.

Zato su ta visokozahtevna očekivanja nerealna, možda donekle i licemerna, jer se od tih lekara očekuje da iz neposredne blizine i odnosa prolongirane saradnje sa vlašću lično manifestuju ono što građani nisu u stanju da u ozbiljnoj meri to učine (i pre vanrednog stanja, a ne sada kada je to gotovo neizvodljivo) i sa jedne komotnije fizičke distance, kao anonimna masa, u vidu raznih protesta.

Nesporno je da poziv i uloga svakog istinskog intelektualca, kao i ostalih javnih ličnosti, podrazumeva moralnu obavezu da snagom svog autoriteta, znanja i uticaja ukazuju na sve anomalije vlasti i da budu njen kontrolor i korektiv, ali ostaje utisak da se od njih suviše očekuje i zahteva s obzirom da se nalaze u delikatnoj poziciji tesne saradnje sa vlašću.

Možda je jedino novinarska profesija ta od koje se, s punim moralnim pravom, može očekivati takav kritički nastup prema predstavnicima vlasti, jer se istinski novinari od onih lažnih razlikuju po neprijatnim pitanjima koja postavljaju onima koji ne žele da ih čuju.

Iako su takve kritike na račun tih lekara možda donekle i razumljive i ljudske zbog akutnog nezadovoljstva politikom sigurno je da tu ima dosta kritizerstva, surovih i olakih osuda čemu je naše javno mnjenje inače veoma sklono (ne samo kad se radi o lekarima). Pored nedostatka „kičme“, moralnog karaktera, obično im se osporava i sama stručnost.

Kod nas te dve stvari idu po automatizmu idu zajedno, u paru – ako mi nisi simpatičan kao čovek onda sledi da nisi nikakav stručnjak.

Takvom omalovažavanju idu naruku mnoge promašene i nedovoljne precizne stručne analize i prognoze u kom pravcu će se odvijati pandemija, ko su imune grupe na zarazu i obolevanja, neadekvatno i nedovoljno efikasno lečenje, kao i ostale slabosti i manjkavosti, jer je i sama lekarska struka zatečena, zbunjena i uplašena ovim novim, do sada nepoznatim tipom virusa za koji nije našla adekvatno rešenje (ne samo kod nas, već i u svetu).

Osim toga, kritika se ne završava samo na negaciji ljudskih i stručnim kvaliteta lekara, nego se zalazi i u privatnost. Zlurado se tumači fizički izgled, traže slovne greške pri javnom nastupu.

Sličan odnos kritizerstva postoji i prema nastavnicima koji u ovim uslovima drže predavanja preko medija iako nije takvog intenziteta pošto se oni nalaze van ovog usijanog fokusa i van političkog konteksta.

Sve ovo govori da je to kritizerstvo, koje zahteva perfekcionizam od drugih, mnogo dublje ukorenjeno u narodu i da se manifestuje prema svakome.

Ono što očekujemo i priželjkujemo od lekara KŠ, očekujemo i od svih drugih profesionalnih grupa i pojedinaca (po čemu ih i vrednujemo kao ljude) koji na bilo koji način uđu u neki vid kontakta i saradnje, pa i sukoba, sa predsednikom države i uopšte vlašću. Sećam se poslednjeg i ozbiljnijeg štrajka poštara koji je obustavljen čim su pod tim pritiskom ispunjeni njihovi zahtevi.

Opoziciona javnost im je sve vreme „držala palčeve“ i bodrila ih. Ali, kad je štrajk okončan, deo javnosti kao da je osetio neko razočaranje smatrajući da su ih poštari na neki način izneverili i izdali jer su se zaboga sebično zalagali samo za svoje interese.

A zašto bi inače i trebali da se zalažu!? Štrajk i služi ostvarivanju parcijalnih interesa, interesa profesionalnih kolektiva. To nije opštenarodna revolucija! Dakle, mi volimo da nekog isturimo ispred sebe i da mu onda držimo stranu i palčeve, dok mi konformo posmatramo iz prikrajka i pujdamo druge na našeg omrznutog predsednika.

I ne samo poštari, neki naši građani znaju da budu nezadovoljni, primera radi, i kad naši sportisti, reprezentativci, ostvare značajan uspeh i dobiju medalje pa odu na prijem kod predsednika.

Mnogi bi hteli oštar nastup naših reprezentativaca, da mu u naše ime odbruse zbog načina njegove autoritarne i beskrupulozne vladavine, njegovog načina odnosa prema građanima. Umesto toga, vidimo samo prijateljsko ćaskanje, što nas dodatno ljuti razočara.

Tako je naš pisac i voditelj Marko Vidojković  nezadovoljan odsustvom takve reakcije naših najuspešnijih sportista, vaterpolista, jednom prilikom objavio kolumnu u kojoj im je oštro poručio – „poserem vam se u kapicu!“ za šta je, uprkos brojnim neslaganjima, dobio značajnu podršku svojih pratioca na Fejsbuku.

Mi bi smo, zapravo, voleli da se desi ono što je nedavno uradio zamenik gradonačelnika Novog Pazara koji smelo kritikovao raspodelu respiratora od strane Vučića lično kao čin političke propagande i predizborne kampanje, kao i „poklanjanja“ nečega što građanima već pripada kao takvima, a i više od toga. I što su oni sami platili svojim doprinosima.

On je smogao hrabrosti jer ga nije kritikovao iz njegove neposredne blizine (što se očekuje od lekara kao njegovih neposredih saradnika). On je to ipak učinio sa lokala i sa daleko bezbednije distance i konfornije pozicije. i naravno smenjen, što je dokaz da hrabra kritika ne prolazi nekažnjeno.

Sličan odnos nezadovoljstva i velikog razočarenja postoji i prema SPC zbog pružanja podrške ovoj vlasti i njihove obostrane saradnje na štetu naroda, zbog konstantnih i skandaloznih deljenja odlikovanja političarima od strane patrijarha i nekih vladika, sve do njihove devalacije itd. Jedan od retkih vladika koga narod ceni i voli je vladika Grigorije, koji je otvoreno izjavio da bi se sukobio „sa ovom vlašću“ kada bi bio upoziciji, tj. na mestu patrijarha.

Međutim, i on to čini sa bezbedne distance jer niti je državljanin ove zemlje niti ima eparhiju u njoj (pre toga je imao u Republici Spskoj a sada u dijaspori). Slično je i sa njegovoim prethodnikom Atanasijem Jevtićem. Iako je režim u RS i te kako ogrezao u kriminalu, korupciji, veoma represivnom odnosu prema narodu, nešto nam nije poznato da slične kritike upućuje i Dodiku. Isto tako, i mitr. Amfilohije kritikuje režim AV iz pozicije stranog državljanina koji ima eparhiju van Srbije.

Doduše, žestoko kritikuje i tamošnji režim Mila Đukanovića, ali samo kad su ugroženi interesi Crkve ali ne i građani kao takvi (osim eventualno njihovog nacionalnog identiteta, do čega SPC više drži nego do njihovih nosica – samih građana).

Kriznog Štaba su se po prirodi svog posla i službenog položaja i mesta, kao i mnogi drugi, našli u situaciji da sarađuju sa predsednikom kakvog smo mi (u global) izabrali svojim biranjem ili nebiranjem (apstinencijom), političkom ravnodušnošću i neaktivnošću, zakeranjem. Možda ni njima nije drago što sarađuju sa njim, već bi voleli sa nekim drugim. Da smo izabrali nekog drugog I boljeg, sarađivali bi sa njim.

Autor je sociolog