Da li Srbiji treba novi vođa?

Kakvo je raspoloženje u Zemunu, pitam rođenog Zemunca, ponosnog na svoj grad, znajući da zbog posla kojim se sada bavi, svakodnevno viđa mnogo ljudi. On, posle dramske pauze, između dva koluta dima svoje cigarete, podiže obrve, mreška čelo i kaže: Ja ću glasati za Vučića. A tvoja deca, pitam, ne gubeći vreme, baš kao da radim za neku agenciju koja se bavi istraživanjem javnog mnjenja. Oni neće za njega, reče, a za koga će, ne znam. Za ljude s kojima poslovno kontaktira takođe ne zna. Ne pričamo o politici, dodade. Zašto ćeš glasati za Vučića, pitam. A za koga drugog, odgovori.

I tako dolazimo do rečenice koja se u Srbiji čuje dosta često, a koju bi opozicija morala ozbiljno da analizira. Onako kao u školi. Da potraži subjekat, objekat, predikat. Nedavno istraživanje koje je sproveo KOMS (Krovna organizacija mladih Srbije) pokazalo je da skoro 60 odsto mladih ljudi smatra da je Srbiji potreban jak, autoritarni vođa. Ovako veliki broj mladih osoba koje veruju da bolju budućnost može da obezbedi samo novi vođa, svakako znači poraz celog društva i jasno pokazuje da u Srbiji ne samo što nije došlo do razvoja demokratije, nego se nije razvila ni potreba za demokratskim društvom.

Objašnjenje je jednostavno. Aktuelna vlast uspela je da kao konstantu svog decenijskog upravljanja državom ponudi jedino nesigurnost, uz promociju svih oblika nasilja na svim nivoima, te je u mladom čoveku koji i ne zna za drugačiju političku klimu, ali i u mnogima koji više nisu mladi, stvorila uverenje da se „klin klinom izbija“, drugim rečima, da nas iz sveopšteg beznađa može izvesti samo čvrsta ruka.

Pa, kad je već tako, kako napraviti novog vođu? Verujem da se većina ljudi u Srbiji, bez obzira na rezultate izbora, kako onih koji su već održani, tako i budućih – slaže da je postojećem vođi odavno istekao rok upotrebe, ali se izgleda čeka novi lider, u skladu s onom sirotinjskom devizom – ništa se ne baca, ili – ne pljuj u stari bunar dok ne iskopaš novi. Evo, da ja pokušam da napravim novog vođu, uprkos tome što se duboko protivim samoj ideji vođe. (Ne treba nam neko ko će vladati nama, treba nam demokratija kao vladavina naroda, odnosno, ekipa ljudi koja će raditi za opšti interes.)

Kako napraviti novog lidera? Od čega drugog ako ne od „sastojaka“ koji su u ponudi? Za početak, poželjno je da novi vođa bude visokog rasta. Izvinjavam se svim osobama niskog rasta (u koje i sama spadam), ali reč je o opštem interesu. Zašto da bude visok? Zato što mislim da svim ljudima koji podržavaju aktuelnog predsednika prija njegova fizička korpulentnost. U kojoj god tački na Zemaljskoj kugli da se pojavi, on štrči – kao da je vladar čitavog sveta. S kim god da razgovara, za glavu viši od sagovornika.

Da, pristalicama vladajuće stranke, sigurno imponuje predsednikov visok stas – barem na nesvesnom nivou. A nesvesno biće ne treba zanemariti. Nije slučajno Jung toliko stranica posvetio ovoj temi, pogotovu kolektivnom nesvesnom. Nažalost, izgleda da se u našem kolektivno-nesvesnom biću zapatila ideja vođe, pa je logično da više šanse za pobedu nad aktuelnim liderom ima neko ko s njim deli barem neku osobinu, karakternu, fizičku, svejedno. Uostalom, od nečega se mora krenuti.

U svoju alhemijsku avanturu krećem tako što uzimam tri jedinice Zdravka Ponoša, dve jedinice Predraga Voštinića i jednu jedinicu Pavla Grbovića, saglasno njihovom političkom i životnom iskustvu. Naravno da bi oni, kao i neki drugi opozicioni kandidati, i pojedinačno mogli da oduvaju aktuelnog šefa, samo da su uslovi za izbore normalni. Ali pošto nisu, niti će biti, pribegavamo alhemiji. Zašto Ponoš? Zato što se u svojim kritikama vlasti logički koristi argumentima, zato što je odmeren, kulturan i dostojanstven. Zašto Peđa Voštinić?

Zato što ga nisu slomili obaranjem sa bicikla. Nažalost, jesu ga polomili, ali ga nisu i slomili. Zato što, kao i moj prethodni kandidat, poseduje samosvojnost i razboritost. Zato što se dostojanstveno izborio s naletom osećanja, do suza dirnut aplauzom građana koji su se okupili kako bi mu pružili podršku nakon što je izašao iz bolnice. Udaljio se nekoliko koraka od govornice, nakratko okrenuo leđa kameri da bi obuzdao suze i iskontrolisao emocije, i onda ponovo stao pred mikrofon.

Dakle, kao čovek dobrog ukusa, nije iskoristio svoje suze i pustio ih da liju ne bi li osvojio neke mekane duše, nego je ovim gestom, očigledno bez ikakvog predumišljaja, pokazao da jeste osetljivo ljudsko biće, ali da je sposoban da se nosi sa situacijom, da je neko ko vlada sobom i ko ima dobre živce. Da ne zaboravimo da su suze, bilo od radosti, bilo od tuge, ne računajući, naravno, lične tragedije, ponekad odraz nervne labilnosti, a ne puke osetljivosti. Zašto Pavle Grbović? Zato što je kao i prethodni kandidati, kulturan, elokventan, logičan u svakom svom izlaganju. I zato što takođe ima odličnu samokontrolu.

Ni na jednom od ovih lica nismo nikada mogli da očitamo prezir, podsmeh, cinizam, mržnju. Oni ne viču, ne uzdišu, ne histerišu, ne prevrću očima, nisu patetični ni dramatični, ne kukaju, ne zapomažu. Oni su obični ljudi. Oni stoički podnose sav teret političkog opozicionog delovanja u ovoj zemlji. Oni vladaju sobom. A kako će neko vladati državom ako ne vlada sobom? Može, ali to je loše po narod. U odsustvu sposobnosti da zavede red sopstvenim mislima i emocijama, takav lider neprestano oko sebe širi nered i haos. Okružuje se gomilom poslušnika i slabo upotrebljivih saradnika koji će mu hraniti ego, ali uzalud, nešto će mu stalno izmicati kontroli, te će postajati sve nervozniji, i sve više ohol. A ohol čovek, kako reče Spinoza, voli prisustvo parazita i laskavaca, a mrzi prisustvo plemenitih.

Kako se dogodilo da se na tu lepu reč u srpskom jeziku – plemenitost, gotovo zaboravilo?

Autorka je književnica i slobodna novinarka

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.