Referendumsko pitanje: Da li ste za rudarenje litijuma u Srbiji?

Potkopana su, pored ostalih – načelo o vladavini prava, o podeli vlasti, o zabrani sukoba interesa, kao i sijaset osnovnih ljudskih i manjinskih prava: pravo na pravično suđenje, pravo na jednaku zaštitu prava i na pravno sredstvo, pravna sigurnost u kaznenom oravu, izborno pravo, sloboda misli, savesti i uverenja, sloboda izražavanja, zaštita podataka o ličnosti, pravo na obaveštenost, sloboda medija…

U sadašnjem srbijanskom društvenom trenutku u žiži je pravo na zaštitu životne sredine (član 74. Ustava). Rečju – nastojanje da se drastično ne naruši ekološki javni interres nameravanom realizacijom projekta „Jadar“.  Pritom, povodom nameravanog rudarenja litijuma, narod tj. građani daju se razvrstati u najmanje četiri grupe.

Prva – oni koji, iz različitih razloga, bezrezervno idu za državnim poglavarom i njegovim odlukama, ne udubljujući se previše u suštinu problema.

Drugi pak smatraju, naivno ili ne, da bi predmetno rudarenje bilo korisno za Srbiju, za njeno uključivanje u globalne svetske i evropske tokove – a da se, ujedno, moraju poštovati ekološki standardi, u skladu sa naukom i merodavnom strukom.

Treći su oni koji vode računa isključivo o sopstvenom finansijskom interesu, ne mareći za opasnost po okolinu od iskopavanja o kojem je reč.

Četvrti su oštri protivnici dotičnog rudarenja sa gledišta zdravlja ljudi i dugotrajnog očuvanja njihove životne sredine, razastirući jake dokaze o pogubnim posledicama dotičnog posla sa „stranim elementom“.

Imajući sve navedene okolnosti u vidu, a radi otklanjanja neizvesnosti, posebno predupređivanja ma kakvog nasilja i ma sa čije strane – republički referendum, kao oblik neposredne demokratije (čl. 2, 99, 105. i 109. Ustava), možda bi – uprkos svojoj „tehnološkoj“ nesavršenosti – mogao da smiri strasti, da omogući bar delimično popuštanje društvenih tenzija.

On je bio i ostao jedan od legitimnih ustavnopravnih instrumenata preko kojeg se ostvaruje, makar i samo formalno, suverenost naroda u svakoj demokratskoj zajednici (član 2. Ustava).

Uostalom, referendum je – posle nedavne odluke Ustavnog suda i sledstvene Vladine uredbe kojom su nanovo otvorena vrata angažovanju kompanije „Rio Tinta“ u Srbji – jedina preostala pravna mogućnost, ono što nam „nudi“ pravni sistem kao poslednju soluciju.

Nota bene – imam u vidu obavezujući nacionalni referendum! Odluka na njemu je doneta ako je za nju glasala većina izašlih građana na teritoriji Srbije.

Ta odluka „prouzvodi pravno dejstvo od dana proglašenja ukupnih rezultatata referenduma“ (član 11. Zakona o referendumu i narodnoj iniciativi).

Sve u svemu, referendumsko pitanje bi moglo da glasi: „Da li ste za rudarenje litijuma u Srbiji? Dakle – „da“ ili „ne“ što se tiče davanja ili uskraćivanja narodne dozvole za odnosni poslovni poduhvat.

Dabome, svestan sam da je u Srbiji poslednjih decenija pravna težina i politička vrednost referenduma umnogome devalvirana, da se njime, ne jednom, manipulisalo od strane političke vrhuške.

Ipak, mišljenja sam da valja razmisliti o sprovođenju tog referenduma kako bi se – u najboljoj nameri – postojeća političko-ekološka kriza prevazišla, ili učinila podnošljivijom.

Narodna skupština raspisuje republički referendum, bilo na zahtev većine svih poslanika, bilo na zahtev najmanje 100000 birača. (Ostavljam po strani pitanja za koje propisima predviđeno obavezno referendumsko izjašnjavanje građana.) Ne ulazeći u pojedinosti, upućujem i na Zakon o referendumu i narodnoj inicijativi iz 2021. godine.

Takođe, regularno sprovedeni referendum, uključujući i njegove objektivno dobijene brojke, bio bi – u pogledu pitanja koje je na njemu postavljeno – doprinos bezmalo „na koncu“ držećem ustavnom poretku Srbije.

Inače, konkretno rudarenje litijuma, odmeravanje lokalne i državne koristi i štete od njega nesumnjivo je pitanje od nacionalnog značaja, pripadajuće planu razvoja i prostornom planu o kojem, zakonom, odlučuje Narodna skupština (član 105. stav 3. tač. 3).

Kao takvo, ono nadilazi i pravne i političke, i istručne i ekološke okvire.

O posledicama nepravilno sprovedenog „litijumskog“ referenduma, odnosno lažiranja njegovih rezultata, nezahvalno je nagađati.

To bi mogao da bude jak zamajac za nezaustavljvi sled teško predvidivih događaja.

Rizik bi bio svekoliki, i na strani vlasti, i na strani naroda. S druge strane, ishod perfektno sprovedenog referenduma obvezivao bi i inostrani faktor koji je veoma zainteresovan u toj kompleksnoj i slojevitoj stvari.

Autor je profesor prava

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.