Da li ste za zatrovan vazduh?

Kako se može zaključiti iz najezde tekstova i izjava – puštenih sa povoca tobožnje nepristrasnosti – pitanje je već izabrano.

Ono će – nezavisno kojim će rečima biti izraženo – glasiti:

– Da li ste za gotovo dve i po milijarde dolara ili se odričete tih para i uzgred i svetle budućnosti Srbije koja bi – kako kaže jedan od analitičara – promenila u jednoj generaciji život nabolje više nego što je to učinjeno u niz prethodnih generacija.

Ko bi odoleo tako zavodljivoj ponudi? Sem, naravno, ako bi referendumsko pitanje bilo iskazano na drugačiji način, na primer ovako:

– Da li ste za očuvanje zdrave životne sredine ili vas je baš briga što će – otvaranjem kopova litijuma – biti zagađeni zemlja i voda i zatrovan vazduh koji dišemo?

Pa ima li ikoga ko veruje da će vlasti dopustiti da se na referendumu čuje ovo drugo pitanje?

Za šta su one opredeljene ni same više ne kriju. Da ih jedino muči kako da to saopšte narodu svedoče učestala obraćanja zvaničnika i skutonoša koji im pomažu da oblikuju javno mnjenje u prilog – po svemu sudeći – već dogovorenog i utanačenog posla.

Za slučaj da ubeđivanje, koje sve više poprima vid nasrtljive kampanje (takođe plaćenim oglašavanjem), na naiđe na očekivani odziv, postoje i drugi načini. Seljaci se zastrašuju, ucenjuju, podmićuju kako bi se – je l’ – na referendumu „slobodno i demokratski“ izjasnili u prilog otvaranja rudnika. Kako bi – još pre referenduma – razumeli da je gajenje baterija unosnije od gajenja malina. Kako ih sa imanja isteruju radi njihovog dobra.

Da im pomognu da progledaju svesrdno se upinju i vlasti i iznajmljeni analitičari kojima se u tu svrhu podastire celokupna medijska režimska mašinerija.

Moglo bi se nekako još i podneti da žmure na jedno oko. Da sa onim jedino otvorenim vide samo milijarde dolara. Kada bi se služili sa oba oka, videli bi ono što svi vide: da osim koristi postoji i šteta. Neotklonjiva i nenadoknadiva. Da toksične izlučevine u pijaćoj vodi pokreću epidemije. Da se zarad profita (čijeg) zagađuje zemlja i voda. Da je – zarad udovoljenja bolesnoj potrebi da se u svemu prednjači – ugrožen i sam opstanak. Pa koja je to mera kojom se to može opravdati. Koliko je procenata „ekonomskog napretka“ potrebno da se u njih smeste zagađivanje životne sredine i izgubljeni ljudski životi?

Mogli bi takođe da se zapitaju zbog čega gospođa Merkel preporučuje Srbiji iskopavanje litijuma a u Nemačkoj to ne dopušta. Nije, valjda, da je kao kancelarka uspešne kapitalističke zemlje gadljiva na novac?

Nisu to proizvoljna pitanja. Dovoljan je, uostalom, makar površan uvid u ranije poslovanje Rio Tinta da se zaključi da svuda ostavljali iza sebe samo pustoš. U Novoj Gvineji i više od toga. Domoroci u blizini kopova su umirali od zagađene zemlje i zatrovanog vazduha. Kada su se pobunili, vladina soldateska i paramilitarni odredi pobili su petnaest hiljada ljudi. Ništa velikodušnija kompanija nije bila ni prema kulturnom nasleđu i najzad identitetskim obeležjima starosedelačkog naroda. U Australiji su zatrta staništa i pećine Aboridžana stare četrdeset i šest hiljada godina.

Tobožnji nepristrasni iznajmljeni analitičari ne samo da sve to prećutkuje već se i podsmevaju ljudima koji brane svoja imanja od nasrtljivih uljeza tako što ih svrstavaju u primitivce koji se protive napretku kao i njihovi takođe zaostali preci koji su bili protiv železnice i uvođenja struje. Da ne žmure na oba oka morali bi da znaju da su među neznalicama i neupućenima članovi Akademije nauka i – u domenu životne sredine – priznati naučnici i stručnjaci koje nadmeno opisuju kao šarlatane i nadriekologe.

U krivotvorenju stvarnosti najviše je, ipak, dobacila ministarka koja je malinare optužila da se – braneći svoja imanja od grabežljive rudarske kompanije – zalažu za nezavisnost Kosova. Pa ako je – u takođe lažima zagađenoj javnosti – preostalo makar zrnce razuma mora se upitati kakve veze ima litijum sa Kosovom. Ministarka kaže da ima jer je u poseti ugroženom kraju boravila evroparlamentarka koja se izjašnjava za nezavisnost Kosova. Da li po analogiji tada treba da zaključimo da se predsedniku kao nedavnom domaćinu gospođi Merkel (svakako značajnijoj političkoj ličnosti od evroparlamentarke) koja je takođe za nezavisnost Kosova može – kao i malinarima – pripisati ista namera. Kada bi se, najzad, na isti besraman način na ispreturenom „švedskom stolu“ začinjenim litijumom birale teme koje međusobno nemaju nikakve veze, tada bi se i ministarka mogla optužiti za bilo šta: da, na primer, uvozi iz Kine slepe miševe.

Ništa novo, reklo bi se. Kad god vlasti i njihove skutonoše naiđu na ljude koji misle svojom glavom, koji znaju da razlikuju grabežljivi poslovni interes od prava meštana da opstanu na svojoj zemlji, primenjuju već ustaljeni i uhodani mehanizam: premeštaju ih jednostavno u „neobaveštene i neznalice“. Još gore u nedobronamerne osobe koje se protive ekonomskom napretku Srbije.

Ovoga puta, nažalost, ma koliko žudeli za tim neće moći da ih svrstaju u „strane plaćenike“. Pošto taj pojam, po prirodi stvari, podrazumeva zastupnike tuđih interesa, subvencija i profita, moraće da ih potraže među onima čije interese brane.

Sasvim je razumljivo da ih osujećenost u svrstavanju na koje su navikli čini nervoznim. Što se zgražavaju što seljaci na uljeze potežu motike.

Pa, morali bi znaju da se svako brani onim što ima. Kada se već pozivaju na istoriju, takođe i to da ponekad od motike sve počinje.

Autor je novinar i književnik