Da li su kroz bazične studije diplomirani psiholozi i pedagozi dovoljno pripremljeni za uspešnu terapeutsku praksu?

Tako se, pored kadrovsko-tehničkog poboljšanja bezbednosnog stanja u školama, predlaže obavezno angažovanje psihologa i pedagoga. Poslednjih dana i tzv. biblio-terapija, tj. lekovito čitanje, te takođe pojačavanje delovanja ustanova „socijalne zaštite“.

Ovakve inicijative su konstruktivne i dobrodošle. One pak ujedno otvaraju i neka pitanja u odnosu na mogućnosti za primenu pojedinih od tih mera kao i na njihove delotvorne kapacitete, moguće krajnje domete delovanja.

Pitanja, kakva bi blagovremeno valjalo imati u vidu. Recimo, da li su kroz bazične studije psihologije i pedagogije diplomirani psiholozi i pedagozi ujedno sasvim dovoljno pripremljeni za uspešnu terapeutsku praksu, kojoj se ovde teži?

Ili ipak prevashodno stiču teorijska znanja iz datih oblasti, koja se onda, nakon završetka studija s obzirom na potrebe svagdašnjeg radnog mesta samo nastoje nekako primeniti? To svakako u najvećoj meri zavisi od koncepcija konkretnih važećih nastavnih programa na studijama psihologije i pedagogije na fakultetima u Srbiji. Koncepcija, koje podležu daljem osavremenjavanju, te ujedno bar delimičnim prilagođavanjima u suočavanju sa ovakvim kompleksnim društvenim izazovima.

MEHANIZAM KOČENJA: Pritom ne treba zaboravljati, da su za tumačenje agresivnosti kompetentne takođe i neke dalje naučne discipline, poput biologije i sociologije. Poznati su recimo doprinosi Konrada Lorenca, koji je istražujući ponašanje životinja utvrdio da je nagon za agresijom kao instinktivna radnja u životinjskom svetu kanalisan određenim sugurnosnim ventilima, kojima se osujećuje inače preteće samouništavanje.

Tokom filogenetskog razvoja životinja razvio se naime određeni mehanizam kočenja, čijim delovanjem se sprečava ugrožavanje opstanka vrste. On je formulisao hipotezu, da bi ovde bila na delu izvesna „autoregulativna celina“, sačinjena od nasleđenih nagona, mehanizama kočenja i nekoj životinjskoj vrsti od prirode podarenog naoružanja.

Sa ljudskom vrstom stvari pak stoje utoliko drugačije, što jedino ljudi poseduju oružje koje nije izraslo na njihovom telu, te za čije korišćenje nije pripremljen odgovarajući snažan mehanizam kočenja. I onda su tu potrebni veoma dugi, višemilenijumski vremenski periodi, kako bi se formirali urođeni nagoni i mehanizmi kočenja.

S obzirom na stručnu naobrazbu i kvalifikovanost terapeuta, pitanje pak ostaje u osnovi isto: ako se naime tokom studija pedagogije, teologije ili psihologije stiču primarno teorijska znanja iz datih oblasti, upoznaju različite znamenite doktrine, da li su studenti tih disciplina nakon sticanja diploma odmah u potrebnoj meri kvalifikovani ujedno i za terapeutski rad? Ne postoji li dakle potreba, da se apsolventima psihologije, teologije, pedagogije… koji bi se nakon diplomiranja želeli baviti terapeutskom praksom ponude odgovarajući jednosemestralni kursevi, kojima bi bili pripremljeni i osposobljeni za kvalitetno obavljanje tog društveno značajnog posla?

Recimo obučavanje u tzv. logoterapiji po metodi znamenitog austrijskog psihologa Viktora Frankla, ili u različitim daljim modusima grupne terapije razvijenim u savremenoj primenjenoj psihologiji. Najzad i obučavanje teologa u standardizovanim tehnikama dušebrižničke prakse, kakve su odavno razvijene i uspešno primenjene kod katoličke i protestantske crkve.

SLABOST VOLJE: Ostane li se pak pri pukom teorijskom posredovanju saznaja o tome, koji su načini međuljudskog suodnošenja korektni, ispravni, dobri… to se otvara već u klasičnoj etici poznati a u modernoj filozofiji morala još snažnije artikulisani problem „slabosti volje“(weakness of the will): Ljudi naime itekako mogu znati šta je ispravno, dobro, a da kod njih izostaje neophodna volja za ostvarivanje tome odgovarajućih načina postupanja.

Tako da poslednji bivaju onda izostavljeni, a njihovo mesto u praksi zauzimaju drugačiji načini postupanja, neusaglašeni sa moralnim vrednostima. Ono pak, što bi pri radu pedagoga i psihologa sa mladima išlo dalje od prenošenja teorijskog znanja, dalo bi se sportskim rečnikom označiti kao trening, u sklopu kojega se mladi uvežbavajuju primeranim načinima reagovanja u životnim situacijama određenog tipa, nastoje kod njih oformiti odgovarajuće navike postupanja. Te iste učvrstiti za dalje delovanje na duži rok.

Prethodnim se otvara važno pitanje efektivnog motivisanja za moralno valjano postupanje, dakle normativnog kanalisanja ljudskog ponašanja, koje bi vodilo željenim posledicama u društvenoj praksi. Obzirom da puko prosvećivanje u pogledu znanja o dobrome i ispravnome očito u tu svrhu nije dovoljno, to pored psihološkog i pedagoškog vežbanja valja uzeti u obzir dalje relevantne faktore – poput usmeravajućih uticaja iz uže i šire socijalne sredine.

Kakvo sad stanje zatičemo u tom pogledu? Porodica kao osnovna ćelija društva nema više onako snažan kontrolni uticaj u odnosu na ponašanje njenih mlađih članova kao ranije, vaspitno-obrazovne, ali i konfesionalne ustanove nažalost još ne dosežu potrebnu efikasnost delovanja u tom pogledu, elektronski mediji svakodnevno nude sadržaje zasićene prikazivanjem nasilja, čitavi TV kanali su specijalizovani za trilere i filmove strave i užasa, u tabloidima se plasira agresivna frazeologija…

Ustaljena izloženost u dužim vremenskim periodima nedozrelih mladih ljudi takvim medijskim uticajima, svakako ostavlja izvestan trag na njihovu psihu i doživljavanje realnosti. Ali to posredno čine takođe i različita konfrontisanja društvenih subjekata, njihovih interesa u svakodnevnom životu, koja povremeno uključuju i određene oblike makar i sublimisanog nasilja.

Dakle, iznuđivanje određenih rešenja grubim pritiscima sa pozicija moći. Tako da se onda u javnosti formira utisak, da se nasilje, rešavanje problema pod prinudom, umesto konsenzualnim usaglašavanjem interesa i postizanjem kompromisa, na kraju krajeva isplati.

DRUŠTVENI KONSENZUS: K tome najzad pridolazi civilizacijski fenomen tzv. „krize vrednosti“ i „vrednosne uznemirenosti“ u modernim društvima – a posebno onima, koje su još u tranzicionim procesima za koje se očekuje da će odvesti ka kvalitativno poboljšanim društvenim poretcima.

Tako da je onda verovatno ključno pitanje u odnosu na problem kroćenja agresivnosti i nasilja, kako će ti društveni poretci biti konačno uobličeni, hoće li najzad odgovoriti idealima jednog humanog i solidarnog društva. Šta bi se moglo učiniti u međuvremenu? Izvesne sveže impulse u tom pogledu pružio je kod nas nedovoljno poznati komunutaristički pokret, još 1909-ih godina proklamujući da su zajednice – porodice, susedstva, mesne zajednice, različite asocijacije – bogati resursi morala.

Te da se takvi resursi daju aktivirati i konstruktivno delovati uz manja oslanjanja na državna regulisanja, kontrole i državni autoritet. Premda je to sasvim razumljiva prva instiktivna reakcija na pojave terorizma i masovnog ubijanja – ne treba dakle sva naša očekivanja u pogledu njihovog suzbijanja upravljati jedino prema državi, njenim svojstvenim mehanizmima delovanja.

Mogu li se sad u našem današnjem društvu oživeti onakve aktivnosti zajednica, kakve priželjkuju komunitaristi? Ali takođe i oni delovi kulturne tradicije, koji bi mogli delovati preventivno u odnosu na manifestovanja drastične agresivnosti i nasilja u društvenoj svakodnevici?

Nakon početnih neophodnih zaštitnih mera i gašenja požara izazvanog masakrima u Beogradu i okolini Mladenovca, predstoji nam osmišljavanje jedne celovitije nacionalne strategije za izlaženje na kraj sa takvim zabrinjavajućim destruktivnim pojavama. Pojavama, koje obezvređuju ljudsko dostojanstvo, te dovode u pitanje civilizacijski integritet društava u kojima se dešavanju.

Pritom se ne može svekoliko međuljudsko saodnošenje i ponašanje unutar jednog društva regulisati pravnim propisima, državnim zakonodavstvom, a da se ne uputimo u pravcu svojevrsnog totalitarizma. Prihvatanje i postupno realizovanje takvih obuhvatnijih nacionalnih strategija iziskuje štaviše društveni konsenzus širokog dosega.

Autor je redovni univerzitetski profesor (UCG) u penziji

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.