Da li to što ne volim Vučića znači da „prezirem Srbiju“?

Mada bi ljudi u ovom rovu očekivali grobnu tišinu, buka je konstantna i nesnosna, tvrde iz Nacionalne okeanske asocijacije.

Najdublje dno u savremenoj srpskoj politici je ovo današnje – mada bi se zbog sveopšteg posrnuća i siromaštva očekivao najdublji muk, vlast neprestano stvara buku.

Nakon „autorskog članka“ Vučića ona postaje nesnosna, mada su ljudi iz Politike verovatno ponosni na ovu galamu, jednako kao što su onomad bili ponosni na „humoresku“ Vojko i Savle.

Suštinski, ovim opskurnim člankom Politika se najzad izjednačila sa Informerom, pa je, uprkos okretanju Ribnikara u grobu, glavni urednik ovog (ali i svih drugih) srpskih listova postao Dragan J. Vučićević.

Ovaj živopisni komad buke, svojom prizemnošću kao iz marijanskog rova, nametnuo je sasvim nova pravila „novinarstva“ koje, naravno, oni poput Tamare Skrozze, ne mogu da razumeju. Tamara je, ispred Saveta za štampu nedavno utvrdila, da su u Srbiji pisani mediji samo za pet meseci kodeks profesionalne etike i standarda novinarstva prekršili gotovo 4.000 puta! Drugim rečima kodeks i ne postoji – sve je jedan veliki marijanski rov iz koga redovno iskaču likovi poput DJV (Dosta Je Vučićevića) a na naslovnicama su ili objave ratova ili priče o Đilasu fašisti ili slike polnih organa.

Resorno ministarstvo čak podnelo prekršajne prijave protiv Vučiću omiljenih novina zbog objavljivanja pornografije! I? Ništa, naravno – ovo je samo dodatno razjarilo urednike tih papira koje kolokvijalno nazivamo novinama, pa se po jutarnjim programima Pinka i Hepija ponašaju kao da ih baš svako jutro boli kvarni zub.

Toliko su besni na Obradovića i Đilasa da ih ni čak ni poslovično decentni Sarapa Predrag i Marić Milomir ne mogu da smire. Ovih dana jedna plavuša (kojima inače Pink obiluje) je čak rekla da je Đilas ružan, što je Šarenicu Žiku, za smeh uvek spremnog, ipak ostavilo bez odgovora!

Da li o toj „podeli“ govori Vučić u tekstu u Politici? Dakle ružni Đilas je ona druga Srbija koju će Vučić braniti zbog toga što je „spreman da brani pravo svakog čoveka u ovoj zemlji da ne bude gažen, pljuvan i proglašavan za manje vrednog“?

Uradio bi to Nepogrešivi ali ne stiže od brige za Srbiju! Interesantno je kako nova vlast vrlo brzo stekne o sebi božansku sliku, pa Marijan Rističević misli da je mešavina Voltera i Larija Kinga – mada je i on, baš kao i Đukanović, Martinović i ostala bratija, daleko od bilo kakvog kentaurstva.

Nepogrešivi naravno ima mesijanske ideje i trenutno nije ni predsednik ni premijer, već menja Boga kada ovaj ima neka druga posla u zemaljskoj bašti pa ne obraća dovoljno pažnje na ovo nesretno parče Balkana.

Na kraju krajeva za božansko činodejstvovanje ima hatišerif direktno od patrijarha srpskog Irineja, koji kao i Vučić, u naletu svog pastirskog delovanja smatra da postoje dve Srbije – pri čemu je on, naravno, na strani one koja ga finansira! „Ono što vidimo danas na ulicama nije dobro“, govori Irinej a aplaudira Vučić! Čisti hrišćanski ekumenizam i sabornost…

Saladin, čuveni muslimanski vojskovođa, uprkos činjenici da je krstaški ratovao protiv hrišćana, poštedeo ih je patnji i maltretiranja, kada se došli do Jerusalima. Bio je vitez koji je ušao čak i na stranice Danteove „Božanske komedije“… Vučić ne prašta protivnicima i sprda se sa njima da su „fašisti“ koji imaju „nepokolebljivo poštenje i božanski moral“. Nikada neće biti vitez i može ući jedino na stranice „ozbiljnog“ Informera, dakle u Politiku.

Stvari su naravno jasne: niti je Irinej pravoslavna crkva, niti je Vučić Srbija. Ta tapija na rodoljublje koje provejava u svakom retku inkriminisanog teksta u Informeru (pardon, u njegovoj „heavy“ varijanti, Politici) tako je iritantna, ne samo za „ružnog Đilasa“ nego i za sve nas ostale „koji pribegavamo fašističkom metodu“.

Priznajem, ne samo što sam ružan pa neću moći na Pink, nego poput „fašističkih intelektualnih gromada“ Trifunovića, Obradovića, Živkovića i ostalih „eugenista“ dovodim u pitanje Vučićevo rodoljublje.

Evo tvrdim javno da Srbiju volim više od Vučića, ma koliko se on busao u prsa patriotizmom! Ja to radim amaterski i nisam plaćen da budem patriota.

Dajem svakodnevno najbolje od sebe na poslu koji radim i smatram to najvećim mogućim rodoljubljem. To licitiranje patriotizmom na „heavy“ Informeru tako je degutantno i jednom mora da stane. Predugo je ovde navodni patriotizam izgovor za svakojaki kriminal i beščašće.

Da li to što ne volim Vučića znači da „prezirem Srbiju“? Naravno ne, ukoliko Vučić poput Luja XIV ne smatra da je država on. Da li to znači da sam ja ona „druga, elitistička Srbija“, mada iskreno i ja kuburim dosta sa zubima (dobro, ne dozvoljavam baš krezubost)? Da li sam i ja „pokrao milione evra“ pa mi se ne sudi uprkos pravdoljubivosti predsednika?

Teško je čoveku koji je šef jedne partije da bude predsednik i onima koji nisu iz njegove partije – jedini smisleni zaključak nakon čitanja njegovog „autorskog teksta“ u kojem isijava nepodnošenje mene i meni sličnih.

Mene ne podnosi, a svoje šikanira i vređa – ne znam ko je u goroj poziciji. Kant je govorio da čovek ne sme da koristi drugog čoveka kao sredstvo. Vučić, kao u kakvoj velikoj partiji šaha to neprestano čini: pomera svoje figure a nerviraju ga potezi protivnika – kada bi mogao voleo bi da pomera i bele i crne. Ne pristaje na manje od podaništva – to je njegova mera ljubavi. Mada se ni podanici ne mogu pohvaliti time da su poštovani: pitajte Vanju Udovičića ili Drobnjaka…

Eto kako sam pročitao Vučićev tekst „koji je zadrmao Srbiju“, kako govore panagirici iz medija Dosta Je Vučićevića: govoriš o drugima, a više kažeš o sebi!

Dok god ovce budu glupe, pastiri će biti okrutni, govorio je francuski pesnik Eužen Godin…

Autor je redovni profesor Medicinskog fakulteta u Nišu