Da li treba ponovo bojkotovati izbore?

Sa izjavom u Danasu, na dan uoči izbora, da „Nema uslova za poštene izbore, jer mediji nisu slobodni“, profesorka Snježana me je ohrabrila da ne izađem na izbore.

Poznavajući našu feleričnu medijsku situaciju i revoltiran što se opozicija nije izborila za punu zastupljenost u programima javnih servisa i televizijama sa nacionalnom frekvencijom, iako žarko želim da dočekam korenite promene u našem društvu, u sadašnjoj predizbornoj kampanji ponovo sam u dilemi – da li treba da odem na svoje biračko mesto 3. aprila.

Da podsetim, pre nešto više od godinu i po dana, ugledna profesorka FPN Snježana Milivojević je iznela svoje kompetentno mišljenje o uzurpiranim medijima u Srbiji.

Pošto je konstatovala da lojalni i kontrolisani mediji čine većinu medija a oni kritični izgurani na marginu i da je zbog takve siutuacije izborno nadmetanje izgubilo smisao, profesorka Milivojević je jasno obelodanila, kao niko do tada, tadašnje medijske slike i prilike u našoj zemlji:

Čuvajući privid pristojnosti, RTS je na profesionalnoj, programskoj i institucionalnoj nizbrdici. Novinarima ove kuće, koji drže do profesije, jedino utočište ostaje „novinarstvo nuotkuda“, kad nešto ne mogu da prećute ostaje ređanje činjenica a bez ikakvog vrednosnog ili idejnog kompasa… TV Pink je već pre nekoliko godina postao „privatni javni servis“ koji ima drugu ulogu – za najširu publiku treba da obesmisli javni interes u informisanju i da diskeredituje ideju medijske nezavisnosti komercijalnih medija… Dakle, nacionalne televizije imaju izbor ili „neutralna podrška“ ili besramno navijanje za vlast… U podeli medijskih poslova, tabloidi proizvode đubre, naizmenično zasipajući javni prostor lažnim vestima i uništavaju biografije i reputaciju kritičara vlasti. Zato što mediji nisu slobodni, ne postoje uslovi za slobodne i poštene izbore… Poslednjih godina ubrzano se gradi mreža botova, lažnih sajtova i „uglednih“ tviteraša koji usmeravaju saobraćaj na društvenim mrežama, napadaju označene kritičare ili generišu popularnost u sajber svetu.

Videli smo kakav je tada bio naš medijski prostor u Srbiji.

A kakav je danas?

Da li se nešto promenilo?

Voleo bih da ponovo čujem mišljenje profesorke Snježane.

Ako bi ona ocenila da javni servisi i TV sa nacionalnom frekfencijom nisu dovoljno oslobođeni stega vlasti i objasnila pod čijim je pritiscima u pregovorima o izbornim uslovima opozicija izigrana i na kraju, zašto je posle ignorisanja njenih opravdanih zahteva kapitulirala, mene izbori više ne bi interesovali!

Po meni, kad je u pitanju sloboda medija, u pregovorima vlasti, opozicije i predstavnika EU o uslovima za predstojeće izbore, opozicija je napravila ozbiljnu taktičku grešku.

Naime, dok je, zbog pritiska međunarodnih faktora i velikog nezadovoljstva u zemlji posle konstituisanja skoro jednopartijske Skupštine, u vladajućem režimu je vladao, golim okom vidljiv, panični strah od ponovnog bojkota izbora, opozicija je morala u pregovorima postaviti sasavim opravdan zahtev i postaviti uslov za dalje učešće u pregovorima: da se odmah omogući svim liderima političkih stranaka da gostuju u emisijama RTS, RTV i televizijama sa nacionalnom frekfencijom.

To su bila očekivanja demokratske javnosti.

Zato što nije bila enegična u zahtevima za obezbeđenje izbornih uslova uobičajenih u svim „normalnim“ zemljama, u javnosti se stekao utisak da je pristala da učestvuje u unapred izgubljenim izborima!

Nakon što su se svi opozicionari odrekli bojkota izbora, u vladajućim strankama namah je nastao novi polet.

Nošeni nabeđenim prepotentnim osećajam bez pokrića da su nezamenjivi i najbolji, SNS jurišnici, potkupljeni analitičari i botovi su se ponovo vratili praksi zagađenja javnog mnjenja izmišljanjem neprijatelja i stranih plaćenika, kreiranjem afera i blaćenjem drugih poltičkih lidera i kredibilnih kritičara vlasti. Nezavisni posmatrači ističu da je posle decenije na vlasti nastupio „zamor SNS i SPS materijala“.

Iako to saznanje lebdi u vazduhu, nisam siguran da će opozicija tu činjenicu znati da iskoristi.

U pregovorima niko nije zatražio ostavke generalnog direktora i glavnog urednika RTS Dragana Bujoševića i Nenada LJ. Stefanovića, zbog drastičnog kršenja zakonske obaveze o obezbeđenju svestranog i istinitog informisanja građana, koji su vlasnici ovog javnog servisa.

A setimo se kako je bila relaksirana medijska scena u Srbiji i promenjeno raspoloženje u javnosti posle devetomartovskih masovnih demonstracija 1991. i ostavke tadašnjeg generalnog direktora RTS Dušana Mitevića 14. marta 1991. godine!

Autor je politikolog iz Nove Varoši