Da li verovati Rio Tintu?

Ne prođe dugo a da im neko ne poruči da „mršuju“ iz Srbije i idu svojoj lepoj kući da tamo zagađuju koliko im je volja a ne ovde gde su „naši djedovi i očevi krvarili gaće“ čuvajući zemlju od „gramzivih ruku imperijalista“.

Odmah ću preći na stvar i reći da će zaključak ovog teksta biti taj da su srpske reke, šume, polja, vazduh a posebno ljudski životi sigurniji u rukama neke strane multinacionalne kompanije nego njihove sopstvene države. I kada to kažem, ne mislim samo na državu koju predstavlja Aleksandar Vučić, jer to je jasno, već bojim se i na neku drugu, bolju, buduću Srbiju.

Pre nego što obrazložim zašto ovo kažem hoću da naglasim da nemam nikakvu nameru da branim Rio Tinto, iako mi ovi eko-nacionalistički, ksenofobni i u najboljem slučaju samo potpuno anahroni tonovi na to nagonski teraju, već želim da ukažem na nekoliko činjenica za koje verujem da su manje poznate ne samo srpskoj, već javnosti uopšte a možda mogu pomoći da se čitava stvar sagleda iz malo drugačijeg ugla.

Radi se o sledećem.

Velike multinacionalne kompanije često (po pravilu) imaju strože interne standarde o zaštiti životne okoline i zaštite radnika na radu od onih koje propisuje država.

Da li je to slučaj i sa Rio Tintom, ne znam, ali bih bio iznenađen da nije tako.

Štaviše, upravo su one te koje traže uvođenja strožih ekoloških standarda i mera za njihovo sprovođenje, što je činjenica koja će siguran sam mnoge iznenaditi.

Javnost veruje da su radnički sindikati i razne levičarsko-radničke političke organizacije te koje se brinu o našoj i bezbednosti naše okoline ali je istina zapravo dosta drugačija. Štaviše, u nekim zemljama (Danska recimo) se radnički sindikati protive ovakvim inicijativama jer vrlo dobro znaju da će strože mere regulacije uticati na konkurentnost njihove ekonomije, što će se opet odraziti na pad proizvodnje i otpuštanje njihovih članova.

O razlozima zbog kojih se kompanije odlučuju na ovakve korake se može spekulisati i nije isključeno da neke od njih treba tražiti u sebičnim interesima, odnosno željom da se oteža rad konkurenciji i učvrsti dominacija na tržištu, ali ja ipak mislim da je u pitanju nešto sasvim drugo.

Današnje moderne kompanije, barem kada su u pitanju SAD i Kanada, nezamislive su bez tzv. „društveno odgovornog“ upravljanja, gde organizacije osim što ostvaruju profit sebi dodeljuju i aktivnu ulogu socijalnog korektora. One nisu tu samo da bi stvarale profit već da bi štitili interes šire društvene zajednice.

To između ostalog može da podrazumeva zalaganje za čistiju prirodnu sredinu, štednju energije, dobrotvorni rad, unapređenje zaštite na radu, borbu protiv klimatskih promena, „diverzifikaciju“, „inkluziju“ i razne druge „socijalno odgovorne“ inicijative. Biti „socially responsible“ preduzeće je danas više nego normative, to je obaveza. U tom smislu eto i nedavnog primera Fejsbuk „zviždačice“ koja je svedočila pred najvišim zakonodavnim telom SAD o tome kako ova kompanija stavlja svoj profit iznad svoje socijalne odgovornosti. Iako su njeni navodi zapanjujuće besmisleni i Fejsbuk nije prekršio niti jedan zakon, svejedno je platio cenu velikim padom vrednosti kompanije i izazvao dodatno podozrenje javnosti.

&

To što je zemlja domaćin, u ovom slučaju Srbija, a ona svakako nije usamljeni primer, beznadežno korumpirana ne daje za pravo stranoj kompaniji da podmićuje njene službenike jer time direktno krši antikorupcijski zakon sopstvene zemlje.

U Srbiji se antikorpucijski zakon, osim što se svakako ne primenjuje, odnosi isključivo na korupcijske radnje unutar zemlje ali ne i na ponašanje domaćih kompanija van njenih granica.

U Kanadi, Americi, Australiji, pretpostavljam i EU se antikoruptivni zakon odnosi na ponašanje kompanija ma gde one bile i zove se prosto tako: „antikorupcijski zakon o podmićivanju stranih državnih službenika“.

Ovaj zakon u Americi na primer postoji još od vremena predsednika Kartera i nije se istina mogao pohvaliti nekakvim vidnim rezultatima u prvim dekadama svog postojanja. Stvari su se međutim i tu promenile i u poslednjih 20-ak godina je po ovom zakonu kažnjeno preko 300 kompanija i inkasirano više desetina milijardi dolara.

Primera radi, jedna velika kanadska kompanija – SNC Lavalin – sa sedištem u Montrealu, došla je pod udar ovog zakona u Kanadi zbog podmićivanja libijskih državnih službenika.

Zakon nalaže da se kompanije uhvaćene u ovakvim radnjama kazne visokim novčanim iznosima, da im se zabrani učestvovanje na tenderima koje raspisuje vlada na period od pet godina (što je već samo po sebi šteta koja višestruko nadmašuje korist od dobijenog posla u Libiji) kao i da odgovorni budu krivično gonjeni.

U konkretnom slučaju kompanija je po opštoj oceni jako dobro prošla jer je kažnjena sa „svega“ 280 miliona dolara kazne i jedan od izvršnih potpredsednika kompanije je osuđen na 8,5 godina zatvora(!).

Kako i zašto su se ovako „lako“ izvukli iz cele priče je već jedna sasvim druga tema koja ima veze sa uplitanjem politike i kanadskog premijera lično a koja je uz samo malo drugačije okolnosti mogla dovesti ne samo do težih posledica po kompaniju već i do pada vlade i raspisivanja prevremenih parlamentarnih izbora.

Država je zbog afere skliznula za nekoliko mesta na lestvici najmanje korumpiranih zemalja a par ministarskih savetnika moralo je da podnese ostavke. Sam predsednik vlade je po opštoj oceni prošao odlično. Iako mu je rejting ozbiljno pao – I sve to – zbog podmićivanja državnih službenika u Libiji!

Dakle, to nikom ne treba. Ni kompanijama ni vladama stranih zemalja. Nikome to nije u interesu iako u Srbiji vlada percepcija da se samo o takvoj vrsti interesa i radi.

&

Kompanije ka što je Rio Tinto (opet naglašavam reč „kao“ jer ne znam dovoljno o njima već govorim u principu) veoma vode računa da se njihovo ime ne dovede ni u indirektnu vezu sa bilo kakvom vrstom nesavesnog poslovanja, ugrožavanja životne okoline ili ljudskih života, jer im to može naneti veliku štetu.

Pre desetak godina se u Bangladešu srušila fabrika za šivenje odeće i sa sobom odnela preko 2.000 života. Nastradali radnici su između ostalog izrađivali odevne predmete za neke od poznatih robnih marki iz Severne Amerike.

Bez obzira što se tragedija dogodila u stranoj zemlji a nastradali ne samo da nisu bili zaposleni kanadskih i američkih kompanija već nisu za njih ni izrađivali robu direktno (oni su to činili za posrednika iz Bangladeša) kanadska i američka javnost je svoje kompanije svejedno držala odgovornim za nesreću. Njihova reputacija je dovedena u pitanje zbog događa koji iako zaista užasan i veoma tužan sa njima zapravo nema nikakve neposredne veze. Naravno to se opet odrazilo na vrednost ovih kompanija, njihovim javnim obećanjima, izvinjenjima pa i bojkotom potrošača koji je trajao jedno vreme.

Ovu su samo neki od razloga zbog kojih kažem da više verujem tim „velikim belosvetskim neokolonijalnim moćnicima“ nego sopstvenoj državi.

Autor je konsultant u oblasti higijensko-tehničke zaštite radnika na radu, Hamilton, Ontario, Kanada