Da li život za penzionere treba da stane?

U najavljenim planovima od njih se očekuje da ostanu i dalje u samoizolaciji, jer bi njihov izlazak u grad ugrozio kapacitet javnog prevoza. Oni koji su doneli takve planove uopšte nisu razmišljali o životnim potrebama najstarijih.

Ili možda, život za njih treba da stane?  Možda oni ne treba da idu na zakazane zdravstvene preglede, čuvaju unučad, šetaju omiljenom trasom, piju kafu sa prijateljima ili obiđu bolesnije od sebe.

Imajući potpuno razumevanje za potrebe zaposlenih, učenika i studenata, penzioneri sigurno javni prevoz ne bi koristili u periodu odlaska i povratka najvećeg broja prioritetnih korisnika.

Vreme od 10 do 15 sati je period kada bi i penzioneri pod istim uslovima mogli da koriste javni prevoz ne ugrožavajući potrebe drugih. Još kada bi im i zdravstvene ustanove u tom periodu zakazivale termine, problem bi bio u potpunosti rešen. Sistem u kojem će neki redar ili kontrolor prevoznika reći „NE MOŽE“, nije ljudski.

Diskriminatorskim odnosom donosilaca odluka prema potrebama i pravima penzionera oni su „nabačeni“ taksi službama za koju najveći broj njih nema potreban novac.

Olakšavanje problema korištenja javnog prevoza starijima bi moglo da se obezbedi i besplatnim parkiranjem u gradovima i mestima gde je ono organizovano.

Na takav način bi bio smanjen pritisak na javni prevoz i pojeftinio odlazak starijih u grad sopstvenim prevozom. Naravno besplatno parkiranje bi trebalo vremenski ograničiti.

Možda bi udruženja taksista mogla da razmisle o popustu za penzionere u određenom delu dana.

Rešavanjem ovog problema vlast bi pokazala da im penzioneri nisu važni samo na biračkim mestima, nego i da iskreno vode računa o pravima i kvalitetu njihovog života.

Autor je predsednik Udruženja sindikata penzionisanih vojnih lica Srbije