Da poljoprivrednici traktorima dođu u Beograd, a pridruže im se svi nastavnici, profesori, roditelji

Mnoge su radile, dok su njihove kolege ispred Vlade govorile o preteškom položaju ove za, društveni razvoj i opstanak, ključne kategorije ljudi. Ponovo štrajkuju i poljoprivrednici, parcijalno i u određenim delovima Srbije.

Ekološki aktivisti dočekuju opozicione poslanike u Gornjim Nedeljicama i očekuju „zahuktavanje“ rasprave u parlamentu, pa da se aktivnije angažuju.

I poslanici iz opozicionih partija najavljuju ozbiljnije aktivnosti u dolazećim danima. Sve ove, pretežno uzdržane aktivnosti, svedoče da je naš društveni i politički sistem u završnoj fazi raspada.

Obrazovanje se sistematski uništava trideset godina.

Marginalizacija ovog značajnog sistema nije se ogledala samo u ponižavanju zaposlenih niskim zaradama i nekreativnim načinom prenošenja znanja, već i uskraćivanjem mogućnosti da posao obavljaju bezbedno po fizički i mentalni integritet.

Svake godine su održavani štrajkovi upozorenja, kraće obustave nastave i jalovi pregovori sa svim vladama u ovom dugom periodu.

Uverili su se da su gotovo uvek bili izigrani. Nikada se nije dogodilo da sve škole u Srbiji obustave rad, i da imaju zajedničke ciljeve od kojih ne odustaju.

Različiti i često kalkulantski stavovi, govorili su vlastodršcima da je to kategorija ljudi sa kojom lako mogu da se nose. To je trajalo godinama, i stiglo se do nivoa da budu fizički napadani od učenika i verbalno ponižavani od njihovih roditelja.

Sve te strahote ih nisu ujedinile niti su učinile da pronađu efikasnije načine borbe za očuvanje profesionalnog i ljudskog integriteta.

Danas se ponovo čuje vapaj obespravljenih upućen „državi“ kao da ne znaju da ih ti kojima se obraćaju ne doživljavaju ozbiljno. Različiti su nivoi percepcije realnosti ministarke prosvete i nastavnika iz Surdulice, Pirota, Vrbasa…

Ona je, zahvaljujući visokim pozicijama u političkoj partiji, svih tih trideset godina, kad je sve oko nje propadalo i rastakalo se na najtragičniji način, bila pošteđena svake brige.

Ona nikada nije zavirila u sebe i eventualno se zapitala, da li je njeno političko angažovanje donelo bilo kakvog dobra građanima, koje je sa mnogih funkcija, predstavljala.

Proglasila je, kao i mnogi iz njenog korpusa, da je njena politička pozicija neupitna, i da je sve što je radila i radi ispravno i dobro.

Važno joj je da je manje od 50% škola bilo u štrajku, jer na osnovu toga može da zaključi da je zadovoljavajuće stanje u sistemu na čijem je čelu. Slično je, verovatno, i razmišljanje ministra poljoprivrede, kome je dodeljen pomenuti resor.

On ne zna ništa o poljoprivredi, ali zna da daje lažna obećanja i ponavlja reči svog vođe da poljoprivrednicima nikad nije bilo bolje.

A oni strpljivo pregovaraju iako imaju iskustva da su ih svi ministri obmanjivali.

Pregovaraju još uvek, a imali su prilike da vide kako su njihove francuske kolege traktorima i drugim poljoprivrednim mašinama zaposedale Jelisejska polja u Parizu i ostajali na tom mestu dok im se zahtevi ne uvaže.

Ako, hipotetički, zamislimo situaciju da svi nezadovoljni poljoprivrednici traktorima dođu u Beograd i stanu ispred Skupštine, a pridruže im se svi nastavnici, profesori, đački roditelji i ostali koji tu i tamo sporadično izražavaju nezadovoljstvo svojim statusom, da li bi vlastodršci ostali spokojni? Sigurno je da ne bi.

Ali oni znaju da između rasturenih društvenih sistema ne postoje kohezivne veze i mogućnost anticipacije zajedničkog delovanja.

To ih čini samouverenima i još više bahatim. Nedostatak elementarne odgovornosti i nesposobnost shvatanja sopstvenih društvenih uloga čine ih uverenim u nepromenljivost njihovog statusa, bez obzira što sve ide naopako.

Došli smo u situaciju koja sa mnogih aspekata izgleda bezizlazna.

Možda je to pravo vreme da se prisetimo 5. oktobra i prihvatimo da su odlučnost i zajedništvo jedini faktori koji omogućavaju promene.

Autorka je lekarka iz Vršca

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.