Da sam građanin Evropske unije

P { text-indent: 2.5cm; margin-bottom: 0.21cm; direction: ltr; color: rgb(0, 0, 0); line-height: 150%; widows: 2; orphans: 2; }P.western { font-family: „YHelvetica“; font-size: 12pt; }P.cjk { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 12pt; }P.ctl { font-family: „Times New Roman“,serif; font-size: 10pt; }

 Isti odnos bih imao prema Zvorniku i Sarajevu, Ankari. Ne bih se zaustavio na društvenim mrežama, već bih, kad zatreba, izašao van – da izrazim solidarnost, pružim podršku ili osporim odluku političara. Pridružio bih se onima koji traže odgovornost i transparentnost. Držao transparent zajedno sa onima koji zahtevaju više jednakosti ili zdravu životnu sredinu. Nije u pitanju sadizam, već građanski aktivizam i svest da je informisan, društveno odgovoran i angažovan građanin brana rušiteljima vrednosti Evropske unije: ljudskom dostojanstvu, slobodi, jednakosti, solidarnosti, ljudskim pravima i zaštiti manjina i vladavini prava.

Da sam građanin Evropske unije, danas bih pozvao porodicu svog komšije islamske veroispovesti na zajedničku večeru. Izabrao bih obližnji restoran, uprkos strahu koji su posejale grupice islamskih terorista. Primerom bih ukazao na poštovanje prema njegovom poreklu i religiji. Znam da bi me ispod oka posmatrali lokalni islamofobi. Pružajući ruku svom komšiji otrgao bih im najjači adut – da je nemoguć suživot dveju različitih kultura na evropskom tlu. Moguć je, ako građani zatraže odgovornost od političara koji su proglasili multikulturalizam mrtvim, a o interkulturalizmu i ne govore. Ako ih pitaju u čije ime seju smrt duž Afrike i Bliskog Istoka. Znam da je moj komšija pobegao od razaranja, mržnje i beznađa. Želi isto što i ja – mir i pristojan život.

Glasao bih na izborima za Evropski parlament, jer je trenutno veoma važan ovaj kanal za neposredno izražavanje volje građana 28 država-članica Evropske unije. Tragedija je što bih bio među retkima koji su ubacili svoj listić u glasačku kutiju. Od kako su uvedeni izbori za Evropski parlament, oni nisu izazvali osećaj važnosti među građanima Evropske unije. Žalio bih jer je tako data šansa marginalnim političkim partijama da me predstavljaju i svojim populističkim izjavama dobijaju prostor za širenje ksenofobičnih ideja i u tom prostoru deluju pogubno.

Nikada ne bih podržao ekstremne desničarske partije i razne političke ekscentrike na lokalnim i nacionalnim izborima. Ne bih mogao mirno da slušam antiimigrantsku i islamofobičnu retoriku Gerta Valdersa ili govor(e) mržnje Marin le Pen. Stajao bih u grupama koje se protive okupljanjima PEGIDE, a zabrinuo bih se zbog sve veće popularnosti Alternative za Nemačku. Podržao bih protivnike ksenofobičnih stavova Viktora Orbana. Stideo bih se imena Andersa Brejvika.

Da sam građanin EU kroz forume bih insistirao na odgovorima kako pojedine kreatore evropskih politika učiniti odgovornim u vezi sa izbegličkom krizom. Zanimalo bi me zašto su mediteranske države poput Italije, Grčke i Španije dugo bile prepuštene da se samostalno nose sa izbeglicama. Podsetio bih da je način otplate grčkog javnog duga tada bio važnija tema od izbeglica koje su hrlile ka Evropi. Umesto solidarnosti, kao vrednosti imanentne Evropi, posmatrali smo međusobne obračune nacionalnih lidera u korist kreditora (čiju uloga u izazivanju ekonomske krize I prelivanju na evropsko tle treba preispitati). Agoniju grčkih građana upotpunila je agonija izbeglica duž Mediterana i Balkana. Kancelarka koja je svojevremeno proglasila krah multikulturalizama, otvorila je granice smatrajući da bi u suprotnom opet došlo do sukoba između država Zapadnog Balkana. Iako sa lošom argumentacijom, dobro je da granice budu otvorene. NJen ostrvski kolega, Dejvid Kameron, je dosledniji – nije se odrekao teze o krahu multikulturalizma, ne želi izbeglice, zahteva redifinisanje odnosa sa EU.

Tražio bih i druge odgovore od vršilaca javnih funkcija na evropskom, nacionalnom i lokalnom nivou. Zanimalo bi me kakvu hranu jedem, kakvog je ona kvaliteta, odakle potiče i zašto je dozvoljeno uzgajanje genetski modifikovanih organizama u pojedinim evropskim državama. Zašto je tok pregovora u vezi sa potpisivanjem Transatlantskog trgovinskog sporazuma obavijen velom tajni? U čijem interesu se ti pregovori vode – velikih korporacija ili građana? Siguran sam da bi odgovore na ova „prizemnija“ pitanja interesovale i mog komšiju. Ne bih smetnuo sa uma da su mnoga pitanja od javnog interesa rešena u korist građana zahvaljujući dinamičnom civilnom društvu. „Evropska građanska inicijativa“ je korak unapred jer omogućava uticaj građana na donošenje odluka na nivou Evropske unije…

No, ja sam građanin Srbije. Činim je boljom, jer ne sejem mržnju, niti podržavam nasilje. Moje zanimanje je da političare držim odgovornim, a građane informisanim. Želim takvu Srbiju u takvoj Evropskoj uniji. Danas mogu da napišem tekst, a već sutra ću udeliti par toplih čarapa bosonogom Sirijcu u obližnjem izbegličkom kampu.

*Autor je član Evropskog pokreta u Srbiji