Da se ne ponašamo kako režim očekuje

Za to vreme svašta smo im dopustili. Ne samo kao opozicija i politički protivnici, već kao građani Srbije i kao Srbi uopšte, narod duge i ponosne slobodarske tradicije.

Šta smo im to dopustili?

Prvo su počeli da odlučuju o tome šta sme da se pusti na televiziji ili na internet portalima, ko sme da gostuje u emisijama.

Onda su zauzeli državna preduzeća i počeli da ih tretiraju kao svoju prćiju, pa su uskoro prešli i na privatne firme. Nijedan biznis, ma koliko uspešan, danas nije bezbedan od njih(ovih) reketaša.

Pa su onda okupirali i državni budžet, narodni novac su počeli da rasipaju i trpaju u privatne džepove. Posle toga su prešli na poljoprivredno zemljište, jednu od najvrednijih stvari koje Srbija ima i koja treba da stvara vrednost za celu zemlju – a sada stvara profit za par funkcionera ovog režima koji žare i pale Vojvodinom.

Zauzeli su institucije i napunili ih svojim nekompetentnim, ali poslušnim kadrovima. U međuvremenu su počeli i da nameštaju izbore – sve nivoe, od predsedničkih do saveta mesnih zajednica.

Ujedinili su pod jednim krovom celo kriminalno podzemlje – svi klanovi sada rade za njih. Uskoro su zatvorili sve sfere života: kultura, sport, obrazovanje, zdravstvo, ekonomija – niko više ne može da digne glavu i kaže nešto iole kritički nastrojeno. Uskoro su počeli da rasprodaju zemlju, vodu, reke, vazduh, šume. Niču rudnici Rio Tinta, niču fabrike guma, niču mini hidroelektrane.

U međuvremenu su, skrivajući se iza lažnog nacionalnog busanja u grudi, rasprodali sve što se može rasprodati na Kosovu i Metohiji: Albancima su predali srpske institucije, tužilaštvo, sudstvo i policiju, telekomunikacije i elektroenergetski sistem.

Ostalo je samo da se odobri stolica za tzv. Kosovo u Ujedinjenim nacijama, a i na tome ubrzano rade kroz skori „pravno obavezujući sporazum“.

Onda su, nakon svega toga, počeli da upravljaju životom i smrću.

Životima Olivera Ivanovića i njegovog kuma Dimitrija Janićijevića, Vladimira Cvijana, čuvara iz Savamale Slobodana Tanaskovića, dvadeset i više ljudi koje je pobio klan Veljka Belivuka u pokušaju da SNS zagospodari jednom navijačkom tribinom.

Sve to nam je u međuvremenu postalo normalno. Mic po mic, nekada zbog naše međusobne nesloge, nekada iz neznanja, nekada iz neverice da tako nešto može da se radi u Srbiji u 21. veku.

Mislili smo da su svi ti julovsko-radikalski aršini ostali u davnoj prošlosti. Da su i gašenja medija i izborne prevare i politička ubistva i kriminalni klanovi koji haraju zemljom, nešto što smo kao narod uspeli da pobedimo i prevaziđemo.

Prevarili smo se. Naša najveća greška je što smo potcenili beskrupuloznost ove nakaradne vlasti.

I zbog te greške, ali ponajviše zbog njihove neverovatne beskrupuloznosti, pohlepe, odsustva stida, manjka bilo kakvog morala ili obzira prema budućnosti Srbije, sada nam preti nestanak. U ekonomskom smislu, nestanak zdrave privrede koju je pojela pljačka i nestanak zdravih budžetskih finansija koje je pojela korupcija.

Nestanak javne bezbednosti koja je pala pod najezdom kriminalaca.

Nestanak političke zajednice gde više nemamo institucije, nemamo izbore, nemamo ni parlament – umesto Narodne skupštine imamo jednopartijsko telo praznoglavih klimoglavaca.

Nestanak spoljnopolitičke pozicije, gde umesto prijatelja i saveznika, imamo razne izaslanike za Balkan koji u Beograd dolaze da iznesu liste zahteva, poput kolonijalnih upravnika.

U nacionalnom smislu, ostajemo bez Kosova i Metohije koju ova vlast izdaje od Briselskog sporazuma 2013. godine pa nadalje, ali i više od toga: radi aktivno na ukidanju Republike Srpske, radi na podvođenju srpskog naroda i srpskih institucija u Crnoj Gori na nivo podružnice SNS, kao što je to već učinjeno sa tzv. Srpskom listom na Kosovu. Ali i u smislu opstanka uslova za goli život, ostajemo bez vazduha, bez vode, bez zemljišta.

Rio Tinto će učiniti celu Zapadnu Srbiju nenaseljivom za ljude. Linglong će otrovati plodne ravnice Banata. U Smederevu, Boru, Majdanpeku već sada ne može da se diše ili da se pije voda.

U mnogim gradovima je tako, uključujući i Beograd, u kome zimi vazduh može da se seče nožem. Najzad, sve ovo je podstaklo beznađe, ubrzalo emigraciju i smanjilo prirodni priraštaj.

Zbog svega toga, naša politika prema ovom režimu je – ustanak.

Ustanak znači pre svega neprihvatanje. Odbijanje da se učestvuje u procesima koji omogućavaju Vučiću i njegovoj kamarili da nesmetano vladaju, pljačkaju, uništavaju i ponižavaju Srbiju.

Jedna od većih prevara ovog režima je što je ubedio većinu građana u neophodnost dva velika kompromisa.

Prvi takav „kompromis“ je u vezi s Kosovom i Metohijom, gde nam Vučić objašnjava da je kompromis neophodan, da je Srbija za kompromis, a to u suštini znači – da se odreknemo svega u pokrajini, pa makar to bilo garantovano Ustavom Srbije, Rezolucijom 1244, ili to jednostavno bilo ukorenjeno u srpsko istorijsko, kulturno i duhovno nasleđe.

Vučić uopšte nema dileme da Srbija mora toga da se odrekne i na kraju prizna tzv. Kosovo, jer to je agenda koju je dobio sa zapada i čije ispunjenje ga održava na vlasti. U taj „kompromis“ pokušava da nas ubedi već devet godina.

Drugi „kompromis“ je u vezi izbora u Srbiji, gde uz pomoć evropskih izaslanika pokušava da predstavi kao kompromis situaciju u kojoj će svi akteri izaći na njihove nameštene izbore.

Mi da izađemo na izbore i pružimo im legitimitet, a Vučić da na izbore dovuče batinaše, crne džipove bugarske vozove, kapilarne glasove, ucenjene i kupljene glasače, funkcionersku milijardersku kampanju i zatvorene medije. Svi da učestvujemo, SNS da nadmoćno pobedi.

Ta dva „kompromisa“ treba da razbijemo ustankom. Ustanak je nepristajanje, ustanak su svi oblici nenasilne građanske neposlušnosti. Ustanak je naše međusobno organizovanje kao građana, kao opozicionara, kao slobodnih ljudi.

Ustanak je da se ne ponašamo onako kako to režim od nas očekuje i da ne idemo putem kojim su oni zacrtali.

Od naroda se očekuje da mirno učestvuje u Vučićevim farsama: da mu aminujemo izdaju Kosova i Metohije i da mu aminujemo izbore na kojima će vladajuća koalicija da osvoji 220 mandata u skupštini, a opozicija će da statira i glumi demokratiju.

Protiv smo svega toga. Nema izlaska na izbore. Nema ni izbora, ukoliko nisu slobodni. Nema izdaje Kosova, u tome ćemo ga sprečiti.

U nama kao narodu još ima života i hrabrosti i ne smemo dozvoliti da ovo vreme bude u istoriji upamćeno kao vreme slabih, koji su jednom diletantu i njegovoj kamarili secikesa dozvolili da rasproda, ponizi i opljačka Srbiju, i da našu decu ostavi bez ičega – bez demokratije, bez slobode, bez ekonomije, bez zemlje, bez vode, bez vazduha, bez Kosova, bez Srbije, bez dostojanstva, bez života. Zato – ustanak.

Autor je predsednik pokreta Oslobođenje