Dačić na magarcu

Tako je ovih dana Ivica Dačić zasijao starim političkim sjajem a bazd staroespeesovske odore ponovo nas je vratio u devedesete. Još se, naime, furtutma oko zavođenja reda u medijima nije ni stišala, Ivici Dačiću, poznatom i po tome što osim kao prvi zamenik premijera platu zarađuje i kao ministar za održavanje reda, ukazala se – unosna tezga: priprema novi Zakon o informisanju.

Razuman čovek bi pomislio da je Dačić nameran da napravi nešto iz onog vica o rušenju Dubrovnika i mostarskog mosta („Napravićemo još stariji i bolji“) ali, avaj, inicijativa o „novom, celovitom Zakonu o informisanju“ je regularno obznanjena u medijima.

Nema tome dugo kako je suncem omamljenu javnost uznemirio i bauk izmena i dopuna Zakona o informisanju. Pretpostavku predlagača da će imati podršku koalicionih partnera, „kritičari“ su okarakterisali dokazom „Dinkićeve političke bestijalnosti“. Pravdajući se nekakvim „frustracijama“ i „nasleđem“, Dačić je 'ladno odbio da podrži predlog koalicionog partnera i po prvi put od 5. oktobra 2000. bio na strani „gubitnika“. Izgleda da je poraz preko noći neutralisao „frustracije“: evo smirenog Dačića & evo novog „celovitog“ zavođenja reda u medijima! I logičnog očekivanja da će predlog biti prihvaćen „kako bi se postigao puni konsenzus za zakonsku regulative u oblasti medija“. Bestijalnost je metastazirala u kultivisani demokratski manir.

Niko, ama baš niko nije od Dačića tražio da pojasni „frustraciju“ kao motiv da ne glasa za predlog koalicionog partnera. Tako nepitan, Dačić je mirno mogao da začepi uši demokratskim voskom i smerno ode na počinak. Nije lako kad se čovek ujutro nervozan probudi i makar samo pomisli koga bi sve morao da u'apsi ili ne u'apsi. Posebno – ne u'apsi!

Nema te države, velike institucije, organizacije ili partije koja nije imala problematičnu ali zato zapaženu istorijsku ulogu. Ako ni zbog čega drugog a ono da bi se posle moglo lagati da su se učili na greškama. Kao dobar đak ovog ali, pre svega, ONOG vremena, Dačić to izvrsno em zna, em koristi.

Ovaj „bejbi-fejs“ trudbenik SPS-a, niskog težišta tela i osmeha punog vedrine u prve redove svoje partije katapultiran je generacijskom smenom „partizanskih“ političara a u sam centar medijske pažnje uleteo je zajedno sa poletarcem Goranom Perčevićem. Duet se proslavio u eri famoznih „okruglih pa na na ćoše“ stolova gde je vlast maltretirala i vijala opoziciju. Bili su toliko popularni da je Matija Bećković svoje prijatelje Miću Popovića i Borislava Mihajlovića Mihiza zvao – Dačić i Perčević. A Slobini birači su im od milja tepali: Stanlio i Olio.

Iako u novinarskim krugovima relativno nepoznat (isključujući nagrade na FPN-u i nekoliko tekstova u „Studentu“) Ivica se proslavio tekstovima u „Epohi“, neformalnom partijskom nedeljniku. Da li zbog toga što su ti tekstovi tumačeni kao zvanični stavovi SPS-a; Dačićevih proročkih vrlina ili razloga neke druge prirode, tek, Ivica je postao ljubimac bračnog para sa Dedinja, portparol, a od manje muškobanjastog dela vladajuće familije dobio i partijsko-koalicionu titulu – „Šećerko“! Bilo je u toj čudnoj emocionalnoj vezi i perioda kad se činilo da „Šećerko“ gubi politički razum. Tajnom kampanjom na jugu Srbije isposlovao je da ga mladi socijalisti Niša predlože za predsednika SPS-a. Da li slučajno ili namerno, na Radiju B 92 izjavio je: „Bez nas nema sankcija“. Sve je preživeo, pa i partijski 5. oktobar, danas je to što jeste, sa njim u koloni jezdimo ka Evropi, a njegov koncept demokratije tako je čist da ga ni „autori“ iz DS (G 17 da i ne pominjem) ne bi prepoznaju.

Kad saberemo i oduzmemo ispada: da nije bilo Slobodana M. ne bi bilo ni Ivice D. Podvučemo li crtu: da nije bilo Slobodana M., ne bi imali ni D od ovakve demokratije. Zato je Slobodanu M., krivcu za sve recentne srpske nesreće i neuspehe a tek onda i za zločine protiv drugih naroda, trebalo suditi u Srbiji. Pretpostavljam da su Dačića u međuvremenu ubedili da se deterdžent iskustva potrošio a on, konačno i za svagda, oprao. I da, posle kraćeg letnjeg zastoja, opet neće biti Dnevnika ili Vesti bez Dačićevih mudrih reči: „Policija radi svoj posao“! Trčaće, s kanala na kanal, i obraza očeličena udarcima, ne okrutne sudbine, nego nežnog jastučića za puderisanje, hrabro će, gledajući nas ravno u oči, pet puta dnevno komentarisati inicijativu o novom Zakonu: „Policija radi svoj posao“. Tu staru misaonu robu preprodavaće dok se neko od njegovih ne seti nove „inicijative“! Ne vidim drugog motiva!

Krivica Borisa Tadića za Dačićevu političku reinkarnaciju je direktna i neoprostiva. Ali, bilo bi preterano optužiti Tadića da mu bira i savetnike. Koji su ga nepovratno intoksinirali fiksiranim okruglim produžetkom TV kamere i obučili da pruži adekvatan odgovor mističnom kretenizmu novinarskih pitanja. Sve u ime „slikanja“ i prisutnosti u javnosti. Meni, lično, nikad neće biti jasno zašto se čovek, kojem su poznate i najmračnije tajne Srbije, toliko izlaže javnosti a skriva ćelavost češljajući svoje retke šiške na čelo. No, to je više pitanje za onog magarca-pripravnika koji mu je savetovao poslednju „inicijativu“! Koga se Dačić mora rešiti! Ili će, na njemu, otperjati u istoriju.

(Ovaj tekst je pisan 814. dan otkad je Tomislav Nikolić obećao da će se iseliti iz Bulevara dr. Zorana Đinđića)