Dačiću, ostavka

Izvesno je da Kosovo treba da uđe u Interpol, zbog stepena kriminaliteta i boljeg života svih građana te nekadašnje južne srpske pokrajine – i Srba i Albanaca, podjednako. Ali, isto tako, izvesno je da Ivica Dačić treba da podnese ostavku. Razume se, ne zbog ulaska Kosova u Interpol, već zbog ratnohuškačke i profiterske politike tokom devedesetih, a potom učešća u tranzicijsko-pljačkaškoj, posle dvehiljadite.

Zapravo, jedine izjave Ivice Dačića koje bi u ovom trenutku bile u javnom interesu odnosile bi se na poreklo njegove imovine, jer je za lustraciju zbog učešća u politici i portparolstvu balkanskom kasapinu, Slobodanu Miloševiću, isuviše kasno.

NJegovo podaništvo Aleksandru Vučiću, predsedniku Srbije, kolegi na istom poslu, tokom devedesetih, u raspirivanju mržnje i netrpeljivosti, inspirisanju i opravdanju zločina, u smislu sledećih poteza i postupaka, ima nepredvidljive posledice.

Jasno je da je Ivica Dačić u ulizištvu i prodaji biračkog tela neprikosnoven. Tako je već, u nekoliko navrata, „prodao“ glasove stečene na krutom nacionalizmu i konzervatizmu svima koji su hteli da ga kupe. Pa i onima koji su njegovu stranku srušili revolucijom, sa pola miliona građana na ulicama, paljenjem Skupštine Srbije i upadom u sve relevantne institucije sistema, a predsednika mu isporučili Haškom tribunalu zbog ratnih zločina.

Tako su se i sve finansijske afere u vezi sa ovim političarem koji hara ovdašnjim prostorima, unazad trideset godina, zataškavale, a on, u takvim okolnostima, paradoksalno, dobio karakteristike „sposobnog političara“. Duhovitog zajebanta i nekoga ko ume da nasmeje narod.

Za javni interes građana Srbije ne postoji, čini se, preča stvar od toga da Kosovo uđe u Interpol, odnosno Dačić podnese ostavku. Makar i u kontekstu predizborne manipulacije i skupljanja jeftinih političkih poena.