Dadilje i učitelji su najvažniji službenici: Lični stav Čeda Nedeljkovića

Ovim pravilnikom utvrđuju se način, postupak, i kriterijumi ocenjivanja uspeha iz obaveznih predmeta, izbornih programa, aktivnosti (slobodnih nastavnih aktivnosti) i vladanja i druga pitanja od značaja za obrazovanje učenika i odraslih u osnovnom obrazovanju i vaspitanju (član 1).

Članom 5 Pravilnika „uređeno je i postupanje škola u slučaju da roditelji više od polovine učenika iz istog odeljenja smatraju da određeni nastavnik nastavu i druge oblike obrazovno-vaspitnog rada, vrednovanje, praćenje, proveravanje i ocenjivanje učenika ne sprovodi u skladu sa propisima, kao i kada stručni saradnik ne ostvaruje zadatke propisane Zakonom“.

A procedurom se predviđa da se roditelji pismeno obrate školi, iznesu svoje zamerke na rad određenog nastavnika, a odeljenjski starešina o tome obaveštava njega, nadležno stručno veće i direktora, a ako su zamerke opravdane, izrađuje se plan pojačanog instruktivno-pedagoškog uvida u rad nastavnika.

Tim planom se predviđa praćenje ostvarivanja zadataka i predlažu mere za otklanjanje nepravilnosti.

Ministarka naže da su u pripremi ovog pravilnika konsultovani stručnjaci i reprezentativni sindikati.

Sudeći po burnim i vrlo oštrim reakcijama koje je Pravilnik izazvao ne bi se reklo.

Predsednik Nacionalnog prosvetnog saveta Aleksandar Lipkovski izjavio je da ne podržava odredbu da roditelji ocenjuju rad nastavnika jer „nisu kompetentni“, ali je dodao da je moguće naći način da se mišljenje roditelja uzme u obzir.

Negativne su bile reakcije i nastavnika i psihologa jer se time iskazuje nepoverenje prema struci.

Verovatno, zbog oštrih reakcija, predsednik Vučić se javio: „Zamolio bih sve da još jednom razmisle o odluci da roditelji ocenjuju nastavnika.

Nama su potrebni nastavnici potpuno slobodni, ti ljudi bolje od nas svih drugih roditelja znaju kako je potrebno da se radi sa decom.“

Odredba o roditeljskoj kontroli nastavničkog rada je suvišna jer je Zakonom već predviđena mogućnost da se roditelj obrati razrednom starešini i od njega dobije potpunu informaciju o radu i zalaganju svoga deteta.

Drugo, i još važnije, ona omalovažava nastavničku struku, nesprovodiva je jer pretpostavlja komplikovanu roditeljsku organizaciju i složenu proceduru realizacije.

Takva komunikacija korisnika sa ustanovom koja pruža intelektualne usluge gotovo je nazamisliva. Zamislimo kako bi to odjeknulo kad bi gledaoci neke pozorišne predstave, nezadovoljni igrom nekog glumca, organizovano i u pismenoj formi, tražili od direktora da „preduzme mere za otklanjanje nepravilnosti“.

Ovo je, u poslednjih mesec dana, drugi slučaj da se ministarka Slavica Đukić Dejanović neslavno provede sa svojim „inovativnim idejama“. Setimo se ona je tražila da razredni starešina sagledava učenikov „mentalni sklop karakterističan upravo za tu školsku sredinu“.

Pitanje je kome je došla na um ova solomonska ideja i kako je ona prošla kroz Vladin filter i kako je ona promakla nastavničkom sindikatu?

Ako je reč o nekoj spoljnoj kontroli, mnogo je opravdanije da nastavnici kontrolišu vaspitno delovanje roditelja nego obratno.

Vršnjačko nasilje i tužni događaji u školama poslednjih meseci imaju koren u porodici.

Ako roditelji nisu delovali kako treba, ako nisu pomogli detetu da usvoji dobre ponašajne norme, škola kao korektiv nije svemoćna da dete „uvede u red“.

Ona je usamljeno ostrvo sa svih strana okruženo negativnim uticajima ne samo iz porodice i sa ulice nego i kompletnog društvenog miljea računajući tu i medije, naročito televiziju, društvene mreže, i parlament i zapošljavanje preko partijskih veza.

Ovde se treba setiti mišljenja Žan Žak Rusoa, koji se zalagao za ideal moralne autonomije i usavršavanje društva jer „čovek je od prirode dobar i nije počinio nikakav istočni greh, već ga je pokvarila civilizacija i kultura“ (D. Grlić).

Pitanje se opravdano postavlja koliko naša okruženje kvari našu decu.

Kad su loše posledice, uvek treba tražiti i otklanjati uzroke.

Potreban je stopostotni obuhvat dece predškolskim vaspitanjem, i pomoć porodici, materijalna i stručna u odgajanju mladih.

Društvo i negativne uticaje koji otuda dolaze teško je menjati, to je dugoročan proces, ali moguće je, ako u državi postoji dobra volja, poboljšati stanje nastavnog kadra.

U poslednjih desetak godina izrazito je negativna selekcija kandidata koji se opredeljuju za poziv nastavnika.

Malo je onih koji žele da budu nastavnici, a njihov uspeh u prethodnom školovanju je ispod proseka.

U jednom nedavnom istraživanju ogroman procenat nastavnika srpskog jezika rado bi promenio profesiju ako bi to bilo moguće.

Ključ je u lošem materijalnom položaju nastavnog kadra.

Plate nastavnika su dosta niže od republičkog proseka, a niže su nego i u zemljama regiona.

Država, ako neće više da ulaže u školstvo, moraće u policiju.

Viktor Igo je rekao jednu istinu koja je uvek aktuelna: „Dadilje i učitelji su najvažniji državni službenici.“

Autor je profesor u penziji

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.