Dafina naše mladosti

Na jugu Srbije praznoverujućem narodu prikazala se blagopočivša srpska majka i narodna spasiteljka Dafina u obliku mlade i lepe Vlasotinčanke.

Išla je „od vrata do vrata“ i svima koji joj pozajme (predaju) više stotina i hiljada evra obećavala je kamatu od 7,5 do 10 odsto na zajmove do mesec dana.

I pored toga što se u poslovnim bankama efektivna kamatna stopa na deviznu štednju u evrima kreće od 0,26 do 1,2 odsto, narod je vlasotinačkoj Dafini davao novac očekujući basnoslovni prinos (kamatu) na uložene sume. Bilo je onih koji su „investirali“ i 10.000 evra.

Tako nešto i ne tako davno, u vreme Miloševićevog režima, radila je Dafina Milanović i njena Dafiment banka. Bila je omiljena Slobina bankarka (uz Borku Vučić), mnogi je se i danas s nostalgijom sećaju iako ih je ojadila i ispraznila slamarice u kojima su čuvali deviznu ušteđevinu.

Šta nam bi?

Jesu tada, 90-ih godina, bila druga vremena. Ali, danas nema ratova, sankcija, hiperinflacije, divljanja kursa, banke su stabilne, na štednji u bankama je 2,2 milijarde evra…

Ako je tih 90-ih godina Dafina bila „prirodna“ pojava smutnog vremena i proizvod osmišljene režimske pljačke građana, kako je više od dve i po decenije moguća reinkarnacija Dafine Milanović u obliku mlade i lepe Vlasotičanke?

Ima onih koji će reći „što južnije to tužnije“, aludirajući na (materijalno i obrazovno) nerazvijeni jug. Da li je baš tako? Sklon sam uverenju da geografski „jug“ s time nema veze. U pitanju je, nažalost, karakterna osobina.

Vreme je da se ponovo pogledamo. Da se zagledamo u sebe. I zapitamo verujemo li mi još u laku lovu. Šta je to u našem biću što nas vodi prema berićetnom i olakom „iću i piću“?

Zar nismo izvukli pouku iz izgubljenih 150 miliona nemačkih maraka koje nam je spiskala Dafina Milanović?

Zašto se s vremena na vreme u kolektivnoj svesti dela građana Srbije pojavi napast lake zarade?

Tragajući za odgovorom, jedno vreme verovao sam da su građani Srbije zaista naivni i lakomisleni, da ih je lako prevariti jer su slabo obrazovani i medijski izmanipulisani. I tipovao sam, zbog toga, na mogući povratak Dafiment prakse.

Predviđanje se, nažalost, obistinilo. Ali više nisam siguran da je lakomislenost naroda razlog oživljavanja Dafiment sindroma. Pre mi se čini, kako vreme odmiče, da smo mi verujući narod u laku zaradu, u devizu „ima ‘leba bez motike“, u ničim izazvano i nezasluženo naglo bogaćenje. Pojava „lepe Dafine“ na jugu Srbije potreba je ljudi da dožive čudo lakog rešenja.

To je u nama proradilo pogubno socijalističko nasleđe koje nam je u međuvremenu postalo karakterna osobina. Ona nam je na putu u kapitalizam upropastila radni moral i shvatanje da se vrednost stiče znanjem, veštinom i radom. To što nam se događalo s Dafinom i što se događa s lepom Vlasotičankom sigurno nismo nasledili od radišnih zanatlija, kalfi, seljaka i gazda koje je socijalizam uništio.

Dobro je, ali je manje bitno što se slučajem reinkarnacije „srpske majke“ bavi Služba za borbu protiv organizovanog kriminala. I pogrešna je sumnja da prevare nije mogla da uradi samo jedna osoba. Naravno da nije.

Ne bi bilo ni Dafiment banke da nije bilo kilometarskih redova kod Zvezdinog stadiona i hotela Hajat u kojima smo stajali – mi. Mi smo saučesnici prevare, ne žrtve Dafine Milanović. I građani koji su lepoj Vlasotičanki dali pare „pod kamatu“ morali bi već jednom da budu predmet Služba za borbu protiv organizovanog kriminala. Jer, to sad već jeste kriminal.

Autor je novinar