Dahije po drugi put među Srbima

Od brojnih reagovanja komentatorluka, što bi rekao Basara, izdvajam ovu poruku: „Možeš se ti, Panto, i živ spaliti na Terazijama, kao svojevremeno Jan Palah u Pragu, ali taj čin osim tvojih rođaka i prijatelja neće uzbuditi niti uznemiriti kriminalce na vlasti. Prošetaj malo po Srbiji i videćeš da je Srbija na robiji. Trpe i ćute Srbi vlast i teror mafijaškog kuma, kao da su sišli s uma.“

Nisu naravno Srbi sišli s uma, već je većini Srba um zarobljen višedecenijskom lobotomijom lažnih nacionalista i lažnih patriota, kojima je jedini cilj vladavina nad ljudima po cenu nestanka države i nacije.

Zapravo ta narodnjačka i nazadnjačka lobotomija zdrave pameti traje u Srbiji od pamtiveka.

Svakome ko u Srbiji još uvek ume da misli, jasno je da od vremena zloglasnih turskih dahija iz 1804. godine (uzgred rečeno oni su bili janičari, dakle poreklom Srbi) nije na ovim prostorima bilo većih zulumćara na vlasti od današnjih srpskih janičara Vučića, Vulina, Stefanovića, Vesića i ostalih.

Jer i u tom feudalnom dobu početkom 19. veka srpski kmetovi su imali veća prava nego građani u današnjoj Srbiji.

Dahije, Aganlija i Kučuk Alija, Mula Jusuf i Fočić Memed Aga su uzurpirale svu vlast u tadašnjoj Srbiji kao ovi naši današnji janičari tako što su ubili za Srbe prihvatljivog Mustafa pašu.

Onda su se toliko osilili i počeli raji da podižu namete i uvode neviđene globe.

Sve to međutim raja je trpela sve dok dahije nisu krenule u seču srpskih knezova, zbog koje je Karađorđe i pozvao na otpor zabeležen pod imenom Prvi srpski ustanak.

U današnjoj Srbiji međutim, iako srpske dahije pljačkaju građane mnogo više i bezobzirnije, naše pleme što bi Njegoš rekao snom mrtvijem spava.

Aganlija Vučić čifta iz Čipulića kraj Bugojna, kao vođa današnjih dahija, ne dozvoljava više ni Crkvi da bez njega objavljuje smrt svojih velikodostojnika.

Nije bez veze otac nepostojeće srpske nacije Dobrica Ćosić napisao: „Vera, sloboda i država stapa se u jedno kod Srba i to već od sredine trinaestog veka.“

Da je živ, danas bi morao da modifikuje tu svoju misao, i da napiše da se vera, sloboda i država kod današnjih Srba stapaju u jednog vođu: Aganliju Vučića.

Takav čovek međutim može biti autoritet jedino zarobljenom umu i zato opstaje na vlasti.

Inače pred samu smrt i „otac nacije“ se odrekao nekih svojih romana rekavši da su u njima Srbi lažno predstavljeni, da ih je on opisao boljima nego što jesu.

Zato ga i nazivam ocem nepostojeće srpske nacije.

A o srpskim lažima Ćosić je još rekao i ovo: „Lažemo da bi obmanuli sebe, da utešimo drugoga. Lažemo iz samilosti, lažemo da nas nije strah, da ohrabrimo, da sakrijemo svoju i tuđu bedu.“

I zaista sva srpska istorija i stvaranje srpske nacije satkano je od bapskih priča i mitoloških laži o sjajnoj prošlosti. O obedovanju zlatnim escajgom na dvorovima na primer, dok je većina Srba živela u zemunicama.

O junaštvu izmišljenog Miloša Obilića dok je Murata na Kosovu ubio Nikola Vratković, vojnik Vuka Brankovića koji je lažno proglašen za izdajnika.

Vratković je bio sin vojvode Vratka Nemanjića i rođeni brat kneginje Milice.

U stvari ta lažna sjajna prošlost Srba je pravo srce tame sadašnjosti i naše stvarnosti.

Nacionalisti su naime pozivajući se na tu i takvu prošlost, Srbiju gurnuli u rasulo u metež i haos, u duhovnu, materijalnu i naročito moralnu bedu i siromaštvo.

Jer pametni ljudi su davno govorili da ako zemljotres poruši kuće pa i čitave gradove, napravićeš nove za godinu ili dve, ali rušenje moralnih vrednosti u jednom društvu ne može se popraviti decenijama.

Moral je poslednja odbrana sirotinje.

Aganlija Vučić je učinio zločin prema državi jer je opljačkao i uništio njene institucije, parlament, vladu, sudstvo, medije, kulturu i sport.

To je izdaja države i naroda zbog koje se ide na preki sud.

Čak i doživotna robija međutim mala je kazna za zločin koji je učinio prema srpskom društvu razarajući njegove moralne zakone i vrednosti.

Korov nemorala koji je posejao po Srbiji gušiće decenijama i njegovu i našu decu.

Zločinačka vlast savremenih dahija, u stvari jednog čoveka koji je umislio da je čitava zemlja njegova, uništava Srbiju i zato su svi protivnici takvog režima u velikoj zabludi ako misle da se dahije mogu skloniti sa vlasti na izborima.

Baš zato što silazak Vučića sa vlasti neće automatski značiti i promenu državnih institucija, politike i vrednosnih opredeljenja, Vučićevi oponenti moraju menjati strategiju otpora, moraju građanima ponuditi nešto novo.

A to novo nije traženje neke idealne ličnosti koja će, kao svojevremeno Koštunica Miloševiću, stati Vučiću na crtu.

Novo mora biti privremena ekspertska ili vlada nacionalnog spasa koja će dobiti mandat da koliko toliko uredi razorene institucije i da promeni izborni zakon kako bi se tek tada išlo u slobodne izbore.

Zašto recimo, formiranje takve vlade ne bi bio novi početak Demokratske stranke.

Pogotovu bi to trebalo da bude primarna ideja slobodne skupštine Srbije koja je i osnovana kao vaninstitucionalno političko telo u želji da građanima pomogne u promeni vlasti.

Sve drugo je čisto gubljenje vremena koje je Srbiji već isteklo.

Autor je novinar