Daleko je Temišvar

PREDRASUDA je unapred donesen sud ili mišljenje o nečemu što se ne poznaje dovoljno, niti se temeljno o tome obavestilo, prikupile činjenice ili analizirala tuđa iskustva. EGOCENTRIZAM je nesposobnost ličnosti da svet posmatra iz ugla drugoga, već isključivo iz sopstvenog koji apsolutizuje.

Da u Srbiji postoji nešto što bih nazvao KOLEKTIVNIM EGOCENTRIZMOM, uveren sam, ne treba da te ubeđujem. Sve ove karakteristike su vrlo rasprostranjene a tome je pripomogla svaka vlast od devedesetih pa do danas, osim u onom kratkom vremenu od dve godine probuđene nade.

Ili smo večite žrtve svetskih zavera, ili smo mi Srbi veliki heroji i junaci u ratovima a gubitnici u miru, ili smo mi SRBI OVO – SRBI ONO.

Od toliko NAS u svakodnevici sve nas je manje, a zemlja u kojoj još uvek živim sve je gora u socijalnom, urbanističkom, graditeljskom, medijskom i svakom drugom smislu. Sve manje znanja, pristojnosti, poštenja i poštovanja univerzalnih vrednosti. Suočio si se sa tim i sam.

I pre nego što sam posetio Temišvar imao sam informaciju da se radi o lepom starom srednjoevropskom gradu, no gore navedene mane učinile su da ostanem bez reči uz dvojaka osećanja.

Radost zbog tako vidnog napretka očigledno cele države Rumunije (Temišvar je samo jedan od primera) posle zbacivanja diktatora i diktatorke 1989. godine i potom priklučenja Evropskoj uniji 2007. godine.

Tuga nad sudbinom srpskom je drugo osećanje, ma koliko smo i sami krivi, negujući osim gore navedenih osobina i neke još pogubnije. Dakle, Rumuni su se 1989. godine oslobodili svog diktatora i krenuli u susret svetu koji karakterišu demokratija i sloboda, dok smo mi u Srbiji upravo učvršćivali na vlasti svog diktatora staljinističkih nazora tzv. Slobu-slobodu, a potom nastavili da nepogrešivo na vlast dovodimo rigidne i autoritarne tipove, nacionaliste i kriminalce.

E, moj brate, ko je u diktaturi pronašao slobodu a da mu nešto nije u redu sa glavom? Vraćam se gradu koji mi je bio domaćin nekoliko dana. Centar grada sa nekoliko velikih trgova (svaki je bar dva puta veći od Trga republike u Beogradu ili centralnog trga u Novom Sadu) i skoro sve zgrade u tom delu su obnovljene ili se obnavljaju. Radi se o vrlo zahtevnim radovima na prvoklasnoj secesinističkoj arhitekturi.

U samom centru i okolo je niz uređenih parkova i zelenih površina. Privatne kuće takođe obnovljene i lepe. Ulice široke, nema podivljalog parkiranja kao ovde, nema urbanističkog divljanja i očigledno je da država vodi računa o tradiciji, arhitekturi i nije podlegla pohlepi investitorskog urbanizma kao u Beogradu, recimo. Ljudi vrlo prijatni, a cene svega manje nego u Beogradu od kafane do samoposluge.

Dakle, dovoljno je pomeriti se na prvu granicu Evrope ka Rumuniji, Mađarskoj ili Bugarskoj pa da svakome ko ne žmuri bude jasno da su te zemlje napredovale i koliko su nas naši izbori unazadili. I sam se sećaš da je standard pre trideset godina u Srbiji bio znatno veći no u gore pomenutim EU državama na našim granicama. Tada smo mi bili Zapad u tim odnosima.

Što reče moj zubar koga sam sreo u Temišvaru: Sad smo mi Rumuni Rumunima. Zločin koji radikali vrše nad građanima ove zemlje držeći ih u mraku i ispirajući im mozak neverovatnom svakodevnom propagandom nemerljiv je. Zločin koje su pravili nad susednim narodima bivše Jugoslavije nisu više mogući, osim verbalnog održavanja tenzija. Ostali smo samo mi, građani Srbije kao žrtve ovog kulturocida, pohlepe i primitivizma.

Autor je vajar

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.