foto: R.Z./ATAImagesU politici, a i u životu generalno, treba se kloniti konačnih i rezolutnih pojmova i reči. Nikad, zauvek, večno-čovek je do sada trebalo da shvati da ne može da kontroliše vreme, ni događaje koje mu vreme donosi.
Samo nezreli narodi misle, žive i govore u polju ekstrema. Mi kad volimo to radimo do nivoa religijskog obožavanja, a kada mrzimo naš predmet mržnje pretvaramo u opsesiju. Trpimo decenijama, a želimo promene preko noći. Razgrađujemo državu sistematski, a hoćemo da sistem funkcioniše.
Srbija je u dubokoj krizi, ona je ne samo duboka, već je u terminalnoj fazi i obuhvata sve aspekte društva. Naš odgovor na tu krizu jeste izlazak iz kuće (što je prvi korak masovnog bunta) i preplavljivanje ulica gradova, opština i naseljenih mesta u Srbiji (što je međukorak ka rešenju). Nismo ušli u institucije jer u njih nemamo poverenja, nismo ušli u stranke, jer ih smatramo delom sistema koji ne funkcioniše, izašli smo na ulice jer je tu mesto resetovanja zajednice. Ulica je kao dnevna soba, mesto sastajanja, mesto debate, mesto gde porodica provodi kvalitetno vreme, gde se učvršćuje iznova i iznova.
Protest 15. marta bio je jedan od najmasovnijih skupova u istoriji Srbije. Brojnost je bitna karakteristika jednog protesta, ali njegova prekobrojnost je ovog puta postavila pitanje legitimiteta aktuelnog režima.
Zašto?
Niko, ali niko, nije sposoban da motiviše, organizuje i okupi ovoliki broj ljudi. Nije sposobna država, ma kakve resurse ima na raspolaganju. Nije sposobna stranka na vlasti, ma koliki mehanizam prinude primenila. Nije sposobna opozicija, ma koliko puta se ujedinjavala i tražila novu šansu. Nije sposobna crkva, nisu sposobni sportisti, ni Čola, ni Brena, ni Brega… Niko!
Posle predloga o savetodavnom referendumu, upravo je održan obavezujući referendum. Rezultati su jasni, logični, očekivani. Većina u Srbiji ne želi da se njome vlada na dosadašnji način, većina u Srbiji ne želi da njome vladaju oni koji to čine proteklih trinaest godina.
Vučić posle ovih cikličnih tektonskih potresa u velikim gradovima može da ostane na poziciji na kojoj je, naprednjaci sa svojom sve labavijom koalicijom mogu da ostanu na vlasti, ali ne mogu da vladaju. Oni mogu grozničavo da stežu volan i da po cenu života ne ustaju sa sedišta vozača, ali oni više ne upravljaju vozilom, oni više nisu „in charge“.
Srbija polako ostaje bez sigurnosnih kočnica. Vozilo nekontrolisanom brzinom juri ka zidu. Pitanje legitimiteta jeste rešeno na nesistemski način, ali za jednu stranu to pitanje se više i ne postavlja. Paradoksalno je to da je institucijama stalno bila pružana ruka, nuđena šansa, ali meseci su prolazili, sistem je nudio samo sistemske prevare, a ne i adekvatne odgovore na postavljene zahteve.
Srbija više nije u pat poziciji. Partija se polako nastavlja, samo je pobunjena strana u nezadrživoj ofanzivi. Srpski kontraši, za razliku od onih iz Nikaragve, borbu protiv revolucije vode samo pod šatrom i na kolegijumima. Odsečeni od stvarnosti, hipnotisani bogatstvom koje su nelegalno stekli, naviknuti na život koji nisu zaslužili oni nisu svesni da sledi svođenje bilansa i naplata računa.
U toku je proces emergencije protesta – spontanog pojavljivanja višeg stupnja od prethodnog. Sledi njegova politička kristalizacija. Ovo više nije studentski, nije građanski, ovo je nacionalni bunt. Ovo je rađanje nove republike.
Učinimo sve da porođaj protekne uredno, jer bi usled pobačaja osveta bila nemilosrdna i brutalna.
Autor je lekar i TV autor
Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.
Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.
