Dan dostojanstvenog rada u zemlji uniženih

Martin Luter tvrdi da svi mi lagano umiremo kao uspravna ljudska bića od onoga trenutka kada počnemo da ćutimo o stvarima koje su važne.

Ćutimo o sreći, dostojanstvu i ljudskoj solidarnosti. Zažmurimo ili nervozno odmahnemo rukom na spominjanje socijalne pravde. Ili se upitamo na čemu je ili iz kog filma je ovaj lik koji nešto drobi o dostojanstvenom radu. Ili o slobodnim i fer izborima, recimo. Onoga trenutka kada izgubimo nadu i prestanemo da maštamo o boljem i pravednijem svetu postajemo tek mašine za preživljavanje.

Hodamo po svetu kao zombi – mi smo mrtvaci na dopustu.

Ovih dana je 7. oktobar – Međunarodni dan dostojanstvenog rada.

Mi u Srbiji obeležavamo ga decenijama već u stanju koje, da se poslužim parafrazom iz hrišćanskog nauka, obeležava odsustvo vere, nade i ljubavi i brige za druge. Briga za druge, drugo ime za solidarnost i empatiju, jeste i moto pod kojim sindikati u okviru Međunarodne konfederacije sindikata ove godine obeležavaju ovaj dan.

Dostojanstven rad je rad dostojan slobodnog čoveka. Najjednostavnije rečeno, to je rad koji je ugovoren, dakle predvidljiv i koji se odvija pod unapred poznatim i prihvatljivim uslovima. Rad koji je osiguran i bezbedan u pogledu fizičkog zdravlja i rizika ali i na kome nas ne mobinguju i ne „gužvaju nam karakter“ .

U gužvanje karaktera spada i šikaniranje, premeštanja i pretnje otkazima predstavnicima sindikata čija misija je da budu garanti i branitelji dostojanstvenog rada.

Naravno, dostojanstven rad je i samo onaj rad koji je na vreme plaćen i od koga se da pristojno živeti.

U istraživanjima kvaliteta života, odnosno društvenih pretpostavki sreće posao od koga može da se pristojno živi i koji ispunjava zadovoljstvom je prva pretpostavka za sreću.

Moje prvo pitanje je koliko u Srbiji danas ima ljudi koji su srećni zato što imaju dobro plaćeni posao koji ih čini ispunjenim i zadovoljnim? Jesmo li mi u tom pogledu zemlja nesretnih i uniženih?

Srbija je zemlja raširenog siromaštva i nejednakosti. Dostojanstvo i sreća teško idu sa siromaštvom. Siromaštvo po pravilu ne donosi ništa dobro. Kao u Brehtovom Dobrom čoveku iz Sečuana najstrašnija posledica siromaštva je dehumanizacija – pretvaranje čoveka u biće bukvalnog preživljavanja, u kome često nema mesta za dobrotu i brigu za druge.

Dostojanstvo je i život u svetu bez uniženja korupcijom i kiljentelizmom i partijskim zapošljavanjem. Jesmo li se mi to toliko ljudski unizili da kupovinu radnog mesta i pravljenje karijere partijskom knjižicom i novcem smatramo normalnim stanjem duha? Koliko su onda uverljivi apeli za ostanak u zemlji onih koji su njena budućnost ako su svi „provalili“ da je ključni uslov za karijerno napredovanje partijska podobnost i lojalnost vođi a ne stručnost?

Sreća je i čin ljudskog dostojanstva i mogućnost da se bude solidaran i empatičan, da se uživi u poziciju drugih i da se sa njima saoseća, odnosno da može da im se pomogne. Briga za druge je solidarnost dokazana na delu.

Vrednosti su to koje su, nažalost, danas predmet podsmeha sem ako nisu politički i tržišno naplative i služe kao pokriće i oproštajnica za pohlepu – alavost što bi rekli naši ljudi.

Svest da su svi ljudi jednaki i smrtni dodao bih trebala bi da vodi uzajamnosti. LJudi su jednaki u svojoj neuporedivosti i različitosti i u svojim jednakim pravima i dostojanstvu. Priznatog ljudskog dostojanstva nema bez priznatog dostojanstvenog rada.

Da li treba dodati i da dostojanstva nema bez prava na kvalitetno obrazovanje, kao i zdravlje i zdravo životno okruženje?

Obrnuto, kako to tvrdi Ričard Senet, nejednakost i prekarnost gotovo pravolinijski vode u ljudsku udaljenost koja povratno uvećava nesreću i nejednakost. Nažalost termin prekaran, dakle nesiguran, nestabilan, besperspektivni rad, odnosno prekarijat kao moderna forma proleterijata, odomaćili su se u našem rečniku i dominiraju našim radnim odnosima.

Naredna dilema je dakle koliko ljudi kod nas je u zoni dostojanstvenog a koliko u zoni prekarnog rada?

Vratimo se na kraju ovog apela za vraćanje dostojanstva radu, na brigu za druge usmerenu pre svega na one koji nemaju jednake mogućnosti.

Ovoga puta i na ograničenom prostoru neću se baviti brojnim manjinskim, marginalizovanim grupama koje svakako moraju biti predmet naše brige. Nešto ću reći o ženama koje su neravnopravna društvena većina.

Studije o položaju žena na tržištu rada Republike Srbije sprovedene u poslednjih nekoliko godina ukazuju na prisutnu rodno zasnovanu diskriminaciju a odnose se i na visoku stopu nezaposlenosti, manji stepen ekonomske aktivnosti i „patriotske pokušaje“ povratku tradicionalnoj ulozi žene domaćice.

Najveći broj pritužbi koje poverenica za ravnopravnost Brankica Janković dobija odnosi se na tržište rada, pri čemu je i pravo na materinstvo u pitanju, jer neretko žena posle porodiljskog bolovanja bude prebačena na niže radno mesto ili u najgorem slučaju dobije otkaz.

Kakav licemer se mora biti kada se u takvoj situaciji može govoriti o demografskoj krizi i brizi za porodicu?

Da se vratimo na kraju na početak ove priče o dostojanstvu. Ako je Srbija zemlja uniženih ljudi lišenih nade da će ikada biti drugačije, hoćemo li mi u Nezavisnosti ali i svi drugi da ćutimo o tome i da se pomirimo sa tim?

Autor je predsednik Sindikata „Nezavisnost“ i profesor univerziteta