Dan kad smo prestali da osećamo odgovornost za sebe i vlastite postupke

Žena sa velikim šeširom i tamnim naočarima obavijena dimom cigarete sa titlom koji kaže: i iznenada osećaja nije bilo (and suddenly, I felt nothing)…

Mi nešto stariji koji se sa radošću sećamo ovog kultog filma s kraja devedesetih sigurno znamo i da ove reči izgovara glavni lik i narator u filmu, a ne Marla. Ona, međutim, kaže nešto drugo, možda još važnije za moj današnji utisak – pridružujući se sastanku jedne od grupa za podršku obolelima od teških bolesti, ona upita: Ovo je rak, zar ne? (This is cancer, right?)

Iako glavna poenta ove kinematografske poslastice nije u skretanju pažnje na štetne posledice upotrebe duvana, mene svaki put kad vidim pomenuti gif natera da se zapitam…

Pre nešto više od godinu dana Propulsion, fondacija u kojoj radim, pokrenula je jedan važan program u Srbiji pod nazivom MISSION: OXYGEN (MISIJA: KISEONIK). Bavimo se prevencijom pušenja kod dece i mladih, budući da poslednji rezultati Globalnog istraživanja upotrebe duvana kod mladih 13-15 godina u Srbiji pokazuju da jedan od 10 učenika ovog uzrasta puši, a oko 60 odsto njih je izloženo duvanskom dimu kod kuće i na javnim mestima.

Moram da priznam da, iako sam nepušač čitav svoj život, nisam mnogo razmišljao o vlastitim pravima ili zdravlju, a još manje o navedenim statistikama i uslovima u kojima deca u Srbiji žive i odrastaju. Istražujući više o tome koliko je pušenje kod nas rasprostranjeno zanimljiv mi je bio podatak da su statistički gledano dve trećine stanovništva nepušači, a kada su javni prostori u pitanju tek ponegde, stidljivo, pojavljuju se prostori za zabavu i razonodu, kafići i restorani u kojima je pušenje u potpunosti zabranjeno. Najviše takvih mesta za provođenje slobodnog vremena odraslih, pa i nešto mlađih generacija, je u Beogradu i drugim većim gradovima. Svi kojima je važno da posle druženja sa prijateljima u gradu ne mirišu ceo dan na duvan cigareta mogu lako da prate na kojim lokacijama je duvan strogo zabranjen preko Fejsbuk stranica Nepušački lokali u Beogradu i Novom Sadu.

Ako je dvostruko više nas, nepušača, zašto nismo glasniji u bojkotu duvana? Zašto ugostiteljska ponuda nije prilagođena nama ili barem ujednačena? Zašto nam je svima, ako već ne brinemo o svom zdravlju, svejedno u kakvoj sredini naša deca sazrevaju?

I ovde se vraćamo na početak priče i dan kada smo prestali da osećamo: odgovornost za sebe i svoje zdravlje, odgovornost za vlastite postupke koji ugrožavaju druge, odgovornost za sopstvenu i tuđu decu.

Dok Srbija već godinama čeka da se pridruži ostalim zemljama regiona koje su uvele potpunu zabranu pušenja, među kojima su Crna Gora i Severna Makedonija, nas, obične građane, čeka mnogo teži posao, koji zavisi od nas samih. Čeka nas vrlo ozbiljno suočavanje sa samima sobom: mi ne možemo više živeti živote onako kako nama odgovara, bez osećaja za potrebe drugih i odgovornosti koju imamo prema deci, bez obzira na to jesmo li roditelji ili ne. Mi ne postojimo ovde i sada samo zbog sebe i ne možemo prostor podrediti svojim štetnim izborima koji mnogo koštaju i druge; vreme je da se osvestimo i uradimo nešto već sad. Zakoni dolaze i odlaze, primenjuju se i često ne primenjuju, ali ono što mi, svako od nas, možemo da menjamo ovog trenutka je kako utičemo na budućnost mladih Srbije.

Deca sa kojom radimo u školama proteklih godinu dana pokazuju mnogo otvorenosti, spremnosti za učenje, zainteresovanosti za svoje zdravlje i dobrobit. Sad je red na nas odrasle. Jeste li već dali reč da ćete se pridružiti borbi za zaštitu dece od duvana? Ako niste, MISSION: OXYGEN poziva sve vas da posetite naš sajt i potpišete inicijativu “Dajem reč” kojom obećavate pre svega sebi da ćete dati sve od sebe da našoj deci zajedno obezbedimo sigurniju i zdraviju budućnost.

Autor je koordinator programa MISSION: OXYGEN