Dan kada je kralj otišao u London 1Foto: Freepik

Gotovo svi evropski lideri i kraljevi okupiranih teritorija napustili su zemlje i otišli u Veliku Britaniju, daleko od fašističkih, nacističkih i komunističkih režima, odakle su zastupali interese svojih država, uticali na odluke, obezbeđivali vojnu i političku podršku saveznika.

Da su ga zarobili Nemci, što je bilo izvesno, ne bi mogao dugo da izdrži pritisak ucena, pretnji i ostalih metoda kojima su primoravali zarobljene državnike na saradnju, kako bi održali mir u okupiranim zemljama. Posle dugo takvih pritisaka i general Nedić je pristao na saradnju, jer Nemci nisu prezali od streljanja, odmazdi za stradale vojnike, po svaku cenu želeći da očuvaju mir kako bi višak neophodne vojske mogli da upute na druge frontove.

Kralj bi, iz odgovornosti prema narodu, pristao na saradnju. Nakon rata, to bi mu bilo zamereno, označili bi ga saradnikom okupatora i domaćim izdajnikom, što im nije smetalo da učine iako je bio u sedištu savezničkih operacija.

To se desilo kralju Belgije Leopoldu III, koji je ostao u zemlji, Nemci su ga zatvorili sa porodicom u zamak Laken, a 1944. godine su ga sa celom porodicom prebacili u Nemačku, pa u Austriju. Oslobođen je tek maja 1945. godine. Posle rata, parlament ga je optužio da se za vreme rata ponašao ravnodušno prema okupatorima. Podstaknuti narodnim protestom, poslanici su ga proglasili nedostojnim da bude kralj. Živeo je u egzilu u Švajcarskoj od 1945. do 1950. godine, kada je referendumom odlučeno da mu se dozvoli povratak. Kriza kraljevine se nastavila i tek je njegovom sinu dozvoljeno da bude kralj, uz znatna ograničenja kraljevskih ovlašćenja.

Kod nas, zarobljavanje kralja bi onemogućilo otpor ustanika iz Jugoslovenske vojske u otadžbini, u strahu od odmazde, ona bi bila u pat poziciji i pozvana na predaju, saradnju.
S druge strane, komunisti ne bi prezali da nastave svoje akcije, bez obzira na to, jer im do kralja nije ni stalo već do revolucije i promene sistema, pojačali bi dejstva, pa bi rat između jednih i drugih bio još žešći, Zapad bi gledao samo „učinak“ prema okupatoru i opet bi došli na isto.

Pokreti otpora su, inače, bili neznatni u zapadnoj Evropi, svodili su se na špijunsko delovanje, pripremu dolaska saveznika i organizovanje grupa i nigde kao kod nas nije postojala tolika ustanička formacija pod oružjem koja je, u raznim fazama rata, oslobađala čitave gradove i oblasti.

Neobično je da politička elita koja je došla posle kralja i ustanovila republikanski sistem, njemu i njegovim naslednicima zamera nedemokratičnost institucije kralja, autoritativnost sistema i sve ono što sa sigurnošću, čak i danas, može da se pripiše upravo njima.

Nakon svega, ostaje činjenica da su kralj Petar Drugi i njegovi potomci, i nakon osam decenija, najveći poznavaoci i poštovaoci demokratije u Srbiji, daleko veći od današnjih njenih nosilaca i predstavnika, a kruna, zajedno sa slobodom i demokratijom, nastavlja da obitava skupljajući prašinu u mračnim hodnicima muzeja, koje retko ko posećuje.

Autor je pravnik

Pratite nas na našoj Facebook i Instagram stranici, ali i na X nalogu. Pretplatite se na PDF izdanje lista Danas.

Komentari