Dan kada su fašisti bombardovali Bitolj

U Bitolju, najjužnijem gradu tadašnje Kraljevine (17 kilometara od granice), bio je pazarni dan, i oko hiljadu meštana okolnih sela stiglo je na pijac pred kupce. Mir je, dakle, na ovom prostoru još trajao, iako su dve moćne sile, što anšlusima (aneksijama), Austrije Nemačkoj i Albanije Italiji, što sporazumima ili okupacijom već bile direktno na granicama Kraljevine Jugoslavije.

Zato su svi, koji su se zatekli na ulicama, znatiželjno zagledali formaciju tri dvomotorna bombardera, koja se iznenada pojavila u 13 časova i 45 minuta. A onda su avioni prešli u niži stepen leta, sa 1500 na 600 metara, i prolomile su se zaglušujeće eksplozije. Bombe su pale na Štab divizije, Oficirski dom (porušen deo zgrade), železničku prugu blizu stanice Šemnice kod Bitolja (stradao je kočijaš i konji), duvanske stanice. Kod civilnog aerodroma – od dve bačene bombe, eksplodirala je samo jedna, a druga ostala zarivena u zemlju. Avioni su potom napravili zaokret i počeli mitraljiranje, srećom bez žrtava, ali je u prvom naletu od bombi poginulo troje, uz petoro teže i troje lakše ranjenih.

U varoši je zavladala panika – žene i deca najviše, sa najneophodnim prtljagom ili bez njega, počeli su da masovno beže, a u pošti je (zabeleženo u tadašnjem „Vremenu“) za samo desetak minuta predato 50 telegrama u kojima su se građani javljali svojima.

Drugi napad, dvostruko jači, usledio je nakon nešto duže od sata – u 14.55 se sa Sahat-kule oglasila sirena – verovatno je ciljana pošta, ali su bombe, srećom, pale na pedesetak metara ispred i iza zgrade. Napad je trajao kratko, desetak minuta, ali su posledice bile teže: stradalo je šestoro, a ranjeno još petnaestoro (u novinskim izveštajima pogrešno – trinaestoro).

Ukupno je bačena 21 bomba, od kojih su eksplodirale 19, a dve se zarile u zemlju. Ipak, većina bombi nije direktno pogodila ciljeve, inače bi žrtve bile brojnije.

U Oficirskom domu je na dužnosti stradao pešadijski kapetan prve klase Maksimilijan Verle – pogođen gelerom u stomak, nakon jednog sata je podlegao ranama u bolnici. Uz njega, stradalo je još osmoro: kovači Rista i Taško Trojanović, Milan Đukanović i žena (bezimena) Zariha Asana; svi iz Bitolja; kao i bozadžija iz Prizrena Aberdin, Ilija Stojčević iz sela Virova (srez Kruševski), Ahmed Arslan iz sela Ostreca, i Nikola Krstić iz sela Virova.

Ranjeni su: Ristić Nadežda (7) i Ljubica (13), Arif Salifa (12), Đorđe LJutvijević (13), Petar Čaulović (15), Panđelija Pandović (15), Dimitrije Anđelković (18), Asan Adija (20), Ćirilo Andrejević (22), Oskar Miljevac (26), Manojlo Đorđević (28), Anastas Gogu (50), Kosta Karlagani (66), Vasilija Grujić (78), svi iz Bitolja, Mirko Bogdanović (18) iz sela Svinjišta (srez Prespanski), Mita Petrović (26) iz Pančeva, Stevan Nedeljković (27) iz sela Krajišnice i Đorđa Trajković (42) iz Bistrice, te vojna lica: poručnik Božidar Vujanac, kaplari Jovan Domazetović i Sotir Soković i redov Novak Jovanović, kao i žandarmerijski podnarednik Milan Stanojković, iz Bitolja, ukupno 23, mada se u izveštajima štampe pominje 21 ranjenih.

Nakon drugog bombardovanja uvećana reka izbeglica se uputila ka okolnim selima: Magarevu, Bukovu, Brusniku i drugim, a do ponoći je Bitolj napustilo više od polovine stanovništva – oni preostali su bili solidarni u međusobnoj pomoći, a grad je bio zamračen. Sledećeg dana, u Bitolj je došla stručna komisija i demontirala dve neeksplodirane bombe, a polako je počeo povratak izbeglog stanovništva. Posle podneva izvršen je ukop stradalih uz veliko prisustvo građana – kapetan Verle je sahranjen uz sve vojničke počasti, a u trenutku sahrane u znak počasti devet aviona jugoslovenske avijacije je izvršilo prelet, što je izazvalo radost kod građanstva i ulilo spokojstvo.

Episkop zetsko-strumički Vikentije (Vitomir) Prodanov (1890-1958) – koji je tu dužnost vršio u periodu 1939-1950, kada je izabran za 42. srpskog patrijarha – iako teže bolestan, čuvši za tragediju, došao je u Bitolj, a vlada Dragiše Cvetkovića je porodicama stradalih dodelila 50.000 dinara ukupne pomoći; 50.000 dinara priložila je i Narodna Banka, a 20.000 Crkvena uprava u Bitolju. U Bitolj su stigli mnogi telegrami saučestvovanja i podrške.

Kraljevska vlada je 8. novembra uveče posredstvom agencije Avala objavila službeno saopštenje (u očekivanju završetka ankete koja je bila u toku) da je „učinila potrebne korake kod vlada u Atini, Rimu i Londonu, i izložila ovaj slučaj povrede jugoslovenske teritorije od strane jedne od zaraćenih sila koje su vojnički angažovane na grčko-albanskoj granici i upozorila zaraćene strane na posledice koje bi ponavljane ovakvih incidenata moglo proizvesti i izrazila nadu da će se od njihove strane preduzeti potrebne mere, kako se ovakvi incidenti ne bi ponovili. Kraljevska vlada je rezervisala pravo da na osnovu rezultata ankete naknadno formuliše zahteve za pravičnu naknadu lične i materijalne štete koja je ovim bombardovanjem pričinjena.“

Knez Pavle je smenio ministra vojske Milana Nedića (u ratu predsednika kolaboracione vlade) i imenovao Dušana Simovića, komandanta vazduhoplovstva i potonjeg zvaničnog vođe puča, a u južnim delovima zemlje naredio mobilizaciju prvog poziva.

Stanovništvo je uveravano da su preduzete sve mere da se putem oružane sile spreče svi dalji pokušaji povrede granica i napada na našu teritoriju. I pored toga, do sredine novembra, bilo je neprijateljskih naleta nad Bitoljem i okolinom, na koja je paljbom reagovala naša PVO i u susret letelo naše vazduhoplovstvo dislocirano bliže kriznom području. Čak su u nedelju, 17. novembra, pre svanuća, oko 4 ujutru, neprijateljski avioni bacili bombe na Kičevo i dva bliska sela, srećom bez ljudski žrtava.

U sferi tadašnjih prilika, iako se odmah znalo čiji su avioni i sa kojim ciljem izvršili ovaj sigurno planski a bez objave rata veliki zločin, Knez i Vlada su na ovaj napad odgovorili najpre mlakom (po mnogima kukavičkom) reakcijom: saopštenjem da su napad izvršili „avioni nepoznate narodnosti“, a kada je zvanično anketa i „završena“, 12. novembra je sa tim „upoznata“ italijanska vlada, koja je potom izjavila žaljenje što je „usled nehotične zabune“ bombarovan Bitolj i dala načelni pristanak za naknadu štete, pa je tako ovaj zločin zvanično – kako je sopšteno – „likvidiran“, uz potvrdu dve vlade o prijateljstvu.

Bez namere opovrgavanja da je bombardovanje Beograda 6. aprila 1941. zvanični početak neobjavljenog rata sila Osovine protiv Kraljevine Jugoslavije – bombardovanje Bitolja, iako po značaju, razaranju, žrtvama i posledicama neuporedivo sa aprilskim, nesporno je prvi napad sila Osovine na tada zvanično neutralnu Kraljevinu.

To, svakako, nije bio slučajan i nehotičan napad. Italija je – nezadovoljna plenom iz Velikog rata u koji je ušla sa odugovlačenjem i uz velika teritorijalna obećanja vezana za Istru i Dalmaciju izabrala pobedničku stranu – imala za cilj rasturanje Jugoslavije, zbog čega je podržavala sve neprijateljske pokrete, ponajviše ustaški. Po nekim izvorima, napad na Bitolj desio se u vremenu kada je italijanski vođa Musolini već imao spreman plan za napad na Jugoslaviju sa severozapada uz Nemačku pomoć u trupama, ali nije naišao na Hitlerovo razumevanje jer je on već pripremao napad na Sovjetski Savez i hteo je da se, izbegavajući širenje drugih sukoba, svim snagama usredsredi na taj cilj. Tako se činjenično može tumačiti i da je ovaj napad samo jedne od članica sile osovine, Italije, sprečila njena saveznica Nemačka i time odložila uvlačenje Kraljevine Jugoslavije u rat. Musolini je zbog takvog razvoja situacije 28. oktobra 1940. bez objave rata napao Grčku i nedelju potom provokativno napao Jugoslaviju.

O ovom događaju, kome zvanična istorija nije poklonila potrebnu pažnju, sem ondašnjih pisanih glasila (izvora ovog teksta) i retkih knjiga istoričara i bivših vojnika, nema mnogo zapisa. U školskim programima svih razreda školovanja nije bilo ni pomena, što nije mnogo iznenađujuća činjenica imajući u vidu da se doskora nije pisalo ni učilo o savezničkim bombardovanjima srpskih gradova 1944, tokom kojih su najviše postradali Beograd, Niš i Leskovac, i koja su, po većini istoričara, izazvala veća materijalna razaranja i brojnije žrtve od nemačkog aprilskog bombardovanja.

Uskraćeni za ova saznanja, a zatrpani ne samo iskrivljenim i na pogrešan način tumačenim činjenicama, trenutno više zatrpani nevažnošću, trivijalnostima i šljamom uverenom da od njih počinje naša istorija, teško prihvatamo i još teže razumemo vreme iza nas, a time i vreme koje nam predstoji.

Autor je književnik iz Zaječara

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.

Još vesti iz ovog grada

„Zato što grad Zaječar nema pravobranioca, to će Zaječarce pred sudovima koštati oko 300.000 evra“: Tvrde iz NPS Zaječar

Predstava „Polanski protokoli“ u Zaječaru

U Radul begovom konaku u Zaječaru izložba likovnih radova Jasmine Dugić

„Lažu nas godinama. Obećavali su asfalt, Dom kulture…“: Meštani Rgotine pored Zaječara održali zbor građana i traže izbore za Mesnu zajednicu