Dan ljudskih prava traje koliko i slava ili Božić…

I kao i svake godine, i ovaj dan, kao i narednih nekoliko, obeležiće se svečanim skupovima na kojima će govoriti ministri, državni sekretari, predstavnici međunarodnih organizacija i civilnog sektora, profesori i mnogi drugi. Tako je svake godine, pa biće i ove. I treba, samo zajedno svi ovi akteri mogu da dovedu do boljeg poštovanja ljudskih prava u našoj zemlji i šire.

Međutim, ovi skupovi, poput slave, Božića ili Uskrsa traju dan, dva ili tri (tri dana se slavi slava kako to naš narod voli da kaže), ali preostalih 353 dana…veliko pitanje. Dan ljudskih prava me često podseća na moje rasprave sa mamom kada bi se posvađali na Božić, pa bi mi ona rekla: „Nemoj na današnji dan“, a ja bih joj onda rekao: „A na ostale dane je ok?“

The Game

Međutim, godišnjica ljudskih prava 2022. godine ne daje puno razloga za slavlje, pogotovo ako ste izbeglica iz Afrike ili sa Bliskog istoka. Naime, od 2016. godine pa do današnjeg dana, na svim evropskim granicama, koje su ulazak u „kolevku ljudskih prava“, igra se igra iliti „the Game“.

The Game je termin koji su osmislile izbeglice i kroz metaforički opisuju pokušaj prelaska granice. U toj igri, da bi došli do međunarodne zaštite, izbeglice moraju da izbegnu graničnu policiju, Frontex, da pređu mora, reke i planine, u trošnim patikama, oskudno obučeni, u trošnim čamcima.

Često sa kriminalcima koji ih iznuđuju, tuku i eksploatišu, ali nemaju izbora. U toj igri lome se kosti, dobijaju se pendreci i suzavci, puca se, skidaju se ljudi goli na temperaturama ispod nule i šalju nazad iz jedne zemlje u drugu da gacaju po poljima i barama.

U toj igri ljude udaraj vozovi, strujni udari kroz železničke kablove, ljudi se dave, padaju iscrpljeni i bolesni, deca se razdvajaju od roditelja…plač, tuga, neizvesnost…

Član 14 Univerzalne deklaracije predviđa da svako ima pravo da traži i uživa u drugim zemljama azil od progona. Dakle, u Bibliji ljudskih prava ustanovljeno je pravo na azil. Pored toga, Deklaracija o ljudskim pravima nosi epitet „univerzalne“ jer se na taj način opisuje jedna divna i glavna odlika ljudskih prava – univerzalnost.

Ljudska prava su univerzalna jer pripadaju svim ljudskim bićima bez obzira na njihovu veru, boju kože, nacionalnost, kulturu, političko ili seksualno opredeljenje, pol, rod, imovinski status ili bilo koje drugo lično svojstvo.

Vođeni tom logikom, pravo na azil pripada univerzalno svim ljudima koji su u strahu od progona i nasilja opštih razmera morali da izbegnu iz svoje zemlje porekla. Drugim rečima, pravo na azil pripada svim izbeglicama, a pravo na azil je ljudsko pravo, a izbeglice su ništa drugo nego ljudska bića. Vrlo je jednostavno i logično.

U Evropi, univerzalnost prava na azil je mrtva

Međutim, prethodnih 7 godina, a pogotovo nakon događaja iz 2022. godine nakon što je Rusija otpočela agresiju na Ukrajinu, pokazale su da je univerzalnost prava na azil ništa drugo nego mrtvo slovo na papiru.

Dok sa jedne strane granične policije evropskih zemalja love izbeglice iz Sirije i Avganistana kao odbegle zatvorenike i najgore ljude na svetu po zelenim i morskim granicama, ukrajinske izbeglice su dočekane širom otvorenih ruku – i neka su, tako i treba.

Imaju pravo na azil, imaju pravo na zaštitu, imaju pravo da im se kao ljudskim bićima koja su izgubila sve u životu pomogne da, koliko je to moguće, započnu novi život na sigurnom mestu.

Međutim, ako mi je to bilo teško da izustim pre agresije na Ukrajinu, iako smo svi to vrlo dobro znali, danas to sa lakoćom mogu da kažem – u Evropi, univerzalnost prava na azil je mrtva.

Pravo na azil je, ako je sudeći samo po tretmanu izbeglica na granicama, postalo ljudsko pravo rezervisano za bele evropske hrišćane, eventualno ateiste…Svaki Ukrajinac kada se pojavi bilo gde na granici, imao on pasoš ili ne, biće uveden u sistem privremene zaštite, tj. sistem automatskog odobravanja prava na azil za svega nekoliko dana ili nedelja.

Sa druge strane, svaki Avganistanac će morati minimum 20 puta da rizikuje svoj život i teške batine kako bi došao do prilike da podnese zahtev za azil, i to naravno, kada se domogne neke zapadne ili severne evropske države.

Onda će morati da čeka na intervju, pa na odluku, od nekoliko meseci do nekoliko godina. Čekajući na svoju odluku, pokušaće da vida svoje rane i traume sa evropskih granica, pipajući se u isto vreme, zašto sam sve to morao da prođem.

Drugim rečima, a uzimajući u obzir tu univerzalnu osobinu ljudskih prava, teško je oteti se utisku da je pravo na azil izgubilo svoj univerzalni domet. Ili, možda izbeglice iz Avganistana i Sirije nisu ljudi?

I jedan i drugi scenario je porazan za Evropu i na jasan način nam govori da se naš kontinent, ali i svet, ubrzano, i u smisli ljudskih prava, u najnegativnijem smislu menja. Prema tome, 74 godine od usvajanja Univerzalne deklaracije, ili 77 godina o završetka II svetskog rada, ponovo postoje ljudi prvog, drugog ili trećeg stepena.

Oni koji su u ovoj prvoj kategoriji mogu da se pohvale da u odnosu na njih, univerzalnost ljudskih prava važi u punom obimu. Oni iz nižih klasa, baš i ne. Zapravo, za nas, recimo Srbe pravoslavce, ili Nemce katolike, ili Engleze protestante, barem na Božić neće biti svađa u porodici, svi će se okupiti za ručak, večeru pored novogodišnje jelke otvaraće poklone i sedeće u toplim evropskim domovima.

Međutim, na današnji praznik, dežurne granične službe nastaviće da obavljaju svoju dužnost čuvanja granica od tih „neljudi“ – izbeglica koje nadiru na naše evropske granice, tražeći to naše belo, pretežno hrišćansko, ljudsko pravo na azil.

Srećan Dan ljudskih prava svim „ljudima“ koji slave!

Autor je pravnik

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.