Dan mrmota događa se 2017.

Kandidat vladajuće većine dobio izbore većinom glasova, uključujući skoro plebiscitarnu podršku na Kosovu i Metohiji.

Režimski mediji kažu da protesta skoro i da nema, da je reč o Soroševim plaćenicima, da su „politički motivisani“ (kao da je to neko zlo).

Ljude prebijaju na lokalnim izborima, dok Srbijom krstare kaznene ekspedicije u crnim džipovima. Prvo nude šećer i ulje, a posle prete bejzbolkom i bokserom.

Nije izveštaj iz 1991. godine. Nije ni iz 1996. godine.

Dan mrmota koji živimo događa se 2017, mada liči na devedesete.

Zašto je tako?

Koliko je za to odgovorna nekadašnja opozicija što nije sprovela lustraciju ili što nije bilo 6. oktobra?

Koliko su isti ti odgovorni za to što im je bilo draže marketinško povlađivanje stavovima većine umesto sprovođenja neophodnih reformi uz kompromise koji su ih na kraju u dobroj meri diskreditovali?

A koliko smo odgovorni svi jer smo umorni, razočarani, nepoverljivi prema mladima koji sve to nisu.

Dvadeset godina kasnije doživljavamo iste scene.

Dvadeset godina kasnije se još na ulicama Srbije viče „Gotov je“.

Međutim, „Dan mrmota 2“ ima i dodatak – Savamalu.

Održan je i protest „povodom godišnjice od rušenja u Savamali“.

Godišnjica.

Da li će je biti sledeće godine?

Šta će država, a šta oni koji protestuju uraditi da je ne bude sledeće godine?

Hoće li biti obeležavanje pet godina od rušenja u Savamali?

Ko treba da bude Bil Marej iz Dana mrmota 2 i suštinski promeni način na koji gleda na svet i ponaša se drugačije?

Svi pomalo. Svakog dana.

U suprotnom, budićemo se svakog jutra uz iste vesti, neće nas iznenađivati prebijanje, rušenje noću, partijsko zapošljavanje i spiskovi nepodobnih, burazersko poslovanje po sistemu „ljubi te brat“ koje zapravo čini da bolji život postoji samo u najavi.

Autor je novinar