Dan neodgovornosti

Zaboravne čitaoce valja podsetiti da je tog dana održana ona urnebesna i smehotresna konferencija za štampu tokom koje su se poznati likovi sprdali sa novim virusom korona. Bilo je povodljivih građana spremnih da iskoriste priliku i ovajde se na obećanim milanskim rasprodajama, ali je malo posle stiglo naglašeno neurotično intonirano upozorenje kako moraju da se odbace nerazumni saveti o lečenju rakijom i druge budalaste poruke, jer će groblja biti mala da prime sve prostodušne naivčine sklone da olako poveruju svojim vlastima.

Analitički nastrojenim hroničarima ostaje da sa ove mini istorijske distance prosuđuju o motivima narodnih vođa. Bezbrojni su primeri kratkovidosti naših političara, lišenih sposobnosti da uoče predstojeće nevolje i bar pokušaju da se sa njima blagovremeno suoče. No, na pozornici su bili i ljudi sa visokim akademskim zvanjima koji su se bukvalno kliberili, ismevajući „kukavice“ spremne da veruju u opasne viruse.

Postoji mogućnost da zaista nisu bili svesni šta se dešava, bilo zato što su imali neka preča posla od praćenja epidemiološke situacije, što su skeptični prema „zapadnoj propagandi“, što slepo veruju svom Vođi, a on nekritično veruje sebi, što ih greje vera u našu gensku superiornost ili što ih je opsela neka druga podjednako nesuvisla ideja vodilja.

Alternativno objašnjenje je sindrom bespomoćnosti, oličen u poetično sažetom pitanju „su čim li ću izać pred Miloša“ (čitaj, pred virus). Dakle, postoji svest o opasnosti, ali i o nedovoljnosti opreme, odsustvu testova, ograničenosti drugih materijalnih resursa, manjku kadrova i nespremnosti ne samo zdravstvenog sistema, već i društva da se uspešno nosi sa vanrednom situacijom kakva je bila upravo nastajuća epidemija. Da li je rešenje viđeno u zavlačenju glave u pesak?

Tako je jedan italijanski glumac dobio Oskara za ulogu oca oteranog u logor, gde svom malom sinu grozote rata i ubijanja prikazuje kao ludu i nezaboravnu zabavu. Dete je zblanuto događajima, ali prihvata igru i psihički neokrnjeno dočekuje oslobođenje. Taktika na filmu deluje uspešno, ali u stvarnom životu narod nije malo dete koga mudri (?) tata vodi za ruku.

Vratimo se sada predloženom „prazniku“. On je simbol naših nevolja, paradigmatična slika domanovićevskog hoda ka provaliji. Taj 26. februar je oličenje svih naših 30-godišnjih zabluda, mirenja sa sudbinom i, uz nužne personalne promene nametnute vremenom, apatičnog prepuštanja istim vođama koje su nas gurale u ratove, terale iz zemlje i bezočno pljačkale.

Vrhunac cinizma je što smo sve vreme ubeđivani u svoju navodno svetlu budućnost, dok već skoro čitavu deceniju tavorimo pri dnu liste zemalja šireg regiona poređanih po stopi privrednog rasta. Prosperitet nije ni moguć u sredini kojom beskrupulozno manipuliše jedan autoritarni vladar po tipu formalno nekrunisanog imperatora. Takvi obrasci ponašanja dešavali su se u savremenom svetu – pada nam na um centralnoafrički car Bokasa – ali se nisu dobro završili.

Od sveprisutne materijalne bede i ekonomskog zaostajanja najraslojenijeg evropskog društva još gora je urušenost ne samo institucija, već celokupnog sistema vrednosti. Elita je prezrivo proglašena pseudoelitom, a Vođu ponizno saslužuje grupa ljudi mahom sastavljena od konvertita, prevaranata, kradljivaca diploma, osvedočenih kriminalaca, pa i osumnjičenih, ali zaštićenih ubica. Bliska budućnost će pokazati da ne postoji društvo koje je svoj prosperitet zasnovalo na preziranju sopstvene humanističke i tehničke inteligencije.

Nažalost, kada to postane jasno, naša nazovi elita biće negde na Karibima. Napraviće aranžman sa svetskim moćnicima da, radi sprečavanja krvoprolića i građanskog rata, dobije azil, uz pravo da svoje pokradene milijarde krčmi pod svojim ili lažnim imenom. Ruka pravde sezaće samo do niže rangiranih ministara i drugih „sitnih riba“.

Prosečni građanin, otrovan propagandom državnih medija, pozvaće se na vakcinaciju kao dokaz naše uspešnosti. Pa, jeste, ali mi ne znamo koja je materijalna i, što je važnije, nematerijalna cena tog podviga. Pored toga, da li je jedna uspešna akcija dovoljna kao protivteža svim bespućima kojima smo tumarali tokom tri duge decenije?

Isti, osporavanjem Vođe već razgnevljeni građanin pozvaće se na volju naroda. Argument je besmislen u zemlji kojom, severno od Ovče i južno od Rušnja, vlada ne samo medijski, već informacijski gusti mrak. Da su u Italiji ili Nemačkoj sredinom 1930-ih godina održani „slobodni“ izbori, pobednik bi bio lako predvidiv.

Kad bi se pitao, ovaj autor bi imao dve dileme. Prvo, da li je to Dan neodgovornosti ili se mora upotrebiti neki oštriji i primereniji kvalifikativ, recimo Dan zločinjenja? Drugo, izborom jednog, čini li se nepravda prema ostala 364 dana, takođe krcata odstupanjima od zdravog razuma? Tu smo već dali odgovor: 26. februar je samo simbol, kondenzat i reprezentant svih naših promašaja.

* Autor je profesor univerziteta, rukovodilac Saveta za zdravstvo Skupštine slobodne Srbije i član Saveta udruženja lekara Ujedinjeni protiv kovida