Dan srpskog (ne)jedinstva

Dan srpskog jedinstva, slobode i nacionalne zastave previše je dugačko ime praznika čak i za najokorelije članove vladajuće stranke.

I sami su ga na društvenim mrežama nazivali u skraćenoj varijanti od „Dan svih Srba“ do „Dan srpske zastave“, mada većina zapravo nije imala pojma šta u stvari slavi.

Moglo je, ma moralo je to mnogo kraće. Možda bi Dan Srba ili srpstva bio previše neprihvatljiv za Evropu, dok bi samo Dan zastave podsećao na istoimeni albanski praznik.

Znate, to je onaj dan kada „najveći“ među Srbima žele da iskopaju oči komšijama Albancima zato što u Bujanovcu ili Preševu ističu svoju zastavu, ali su se zato radovali u sredu kada su Srbi u drugim državama isticali svoju trobojku na prozorima.

Ovako smo naziv dobili zbrda-zdola, po istom principu po kojem je i prošle godine odlučeno da se na silu nametne novi praznik.

Dežurni istoričari koji treba da tumače pređašnje događaje po volji vladajuće elite pokušali su da objasne da je u pitanju praznik kojim slavimo proboj Solunskog fronta, kada je srpska vojska tog dana u Prvom svetskom ratu napravila podvig u borbi protiv bugarskih i austrougarskih snaga na Kajmakčalanu, najvišem vrhu planine Voras (grčki naziv) ili ako vam draže Nidže (stari srpski i današnji severnomakedonski naziv).

Kako smo od proboja Solunskog fronta, što je borba čiji je epilog kasnije bio stvaranje države Južnih Slovena, stigli samo do dana samo Srba – teško je dati jednostavan odgovor.

Oni koji noću farbaju novosadski Liman u srpske zastave, a danju optužuju sve one koji ne istaknu nacionalnu trobojku na novi svesrpski praznik, verovatno ni ne znaju da je dobrovoljački odred Albanaca, predvođen Esad Pašom Topanijem, zajedno sa srpskom vojskom napravio proboj na Kajmakčalanu.

Istoričari dobro znaju da je Esad Paša tada čak i teško ranjen, a da je njegov odred (odnosno ono što je ostalo od njega jer je većina poginula) dobio najviša srpska odlikovanja.

Ako nam je Kajmakčalan osnova za praznik, mogao je predsednik države da pozove Albance da i oni istaknu svoje zastave, a Srbe da podseti da smo nekad ratovali (i ginuli) zajedno protiv istih neprijatelja.

Ovako smo dobili svoju verziju praznika u kojem svi, kako Ustav kaže – ostali građani Srbije, treba da se osećaju neprijatno ako nisu Srbi. Kakav praznik – takav i osećaj dan posle njega, bili Srbin ili ne.