Dan za trežnjenje

Nemojte se iznenaditi ako se uskoro pojavi inicijativa da se 14. januar proglasi Danom za trežnjenje ili da Vlada odluči da se u njenom dvorištu u Nemanjinoj 11 (ako može da ima pogled iz sale za sednice!) podigne spomenik Neradniku. Što da ne? Bilo je i bizarnijih inicijativa, mada iza nijedne, kao iza ove, nije stao najviši državni organ. A u državnim službama u Srbiji danas radi oko 550.000 ljudi, i kao razbijaju se od posla, pa im baš treba i da proslavljaju Srpsku novu godinu, posle serije neradnih dana zbog Nove godine i Božića. Potpunu konfuziju stvorilo je i to što republički državni organi praznuju, dok gradske institucije regularno rade. Naspram njih stoji armija nezaposlenih od oko milion ljudi, 1,6 miliona penzionera koji su odavno prošli „ispod granice egzistencije“ i održavaju se na mrvicama koje dobijaju od države. Drugim rečima, država umesto da podstiče stanovništvo da radi i proizvodi, podstiče nerad.

Uz nerad idu i „niski porivi“, jer gde je slavlje, tu su i petarde. A petarde imaju eksplozivno punjenje, pa su tako svi koji su slavili, a nije da se nije slavilo, iskoristili dozvolu od najvišeg državnog organa da slavlje upotpune i bacanjem petardi, ali i šenlučenjem iz oružja, pa su detonacije odjekivale do duboko u noć. Vlada kao da je gledala malo unapred, dajući stanovništvu „eksplozivni“ odušak, kad već ne može da se upotrebi oko tri miliona komada ilegalnog oružja u Srbiji ili da se pod okrilje Srbije vrati izgubljeno Kosovo. Nažalost, prilikom slavlja bilo je i povređenih, koji su završili u urgentnom centru.

Dakle, proslavili smo još jedan crkveni praznik koji nije zakonom proglašen za državni, ali se slavi. A Srpska nova godina nas je po ko zna koji put podsetila da za svetom ne kasnimo samo tih „tričavih“ trinaest dana.