Danas kao juče

 Ja kao građanin Srbije ne moram da znam šta je taj Dnevni avaz (pretpostavljam da se radi o nekom sarajevskom dnevniku), pa je insinuacija prosto deplasirana.

Što se Gavrila Principa tiče, treba praviti razliku između etike i politike. Neko može da od atentatora na prestolonaslednički par napravi heroja, dok je za neke (državu kao instituciju, pre svega) on bio ubica.

Da li ubistvo iz političkih (uključujući i patriotske) motive treba vrednovati kao moralni čin stvar je konteksta. (Kako vrednovati podvig Miloša Obilića, ili današnje bombaše-samoubice, na primer?). No vratimo se Gavrilu Principu.

„Mlada Bosna“ bila je, kako joj samo ime kaže, bosanska patriotska organizacija, dakle regionalna, a ne nacionalna, pa time ni srpska (njeni pripadnici bili su Srbi, Hrvati i Muslimani). Mnoge pojedinosti u vezi sa atentatom ostale su nedorečene. Prestolonaslednik Ferdinand nije bio omiljeni član dvora u Beču, jer je smatran slovenofilom. Dan njegove posete Sarajevu interpretiran je kao antisrpska provokacija, jer je bio na Vidovdan, dan Kosovskog boja. Ono što mnogi ne znaju jeste da Katolička crkva ima Sv. Vita, koji se često poistovećuje sa slovenskim Vidom.

Srbija je bila uključena u atentat, ali na posredan način, preko Apisa i njegove „Crne ruke“. Pojedinosti ove veze nisu nikada zvanično obelodanjene, iz razumljivih razloga, pa nećemo to ni ovde da iznosimo.

Nije Srbija odbila ultimatum Austro-Ugarske zato što bi intervencija njene policije zadirala u suverenitet države, već što se znalo šta bi ova inspekcija pronašla. I kada prestolonaslednik Aleksandar inscenira Apisovu zaveru na Solunskom frontu i likvidira ovog kraljoubicu, svima je laknulo. Srbiji, jer će iz rata da izađe bez ove državne hipoteke, a i saveznicima, jer su svi znali o čemu se radi. A kada se u Titovo vreme Apis rehabilituje, to je bio čisto politički akt, bez mnogo veze sa istorijom i interesima Srbije.

Ovo je, upravo, bio razlog zašto između dva rata Gavrilo Princip nije imao ulicu u Srbiji. I zašto nije trebalo ni u Sarajevu imenovati ništa njegovim imenom. Ljudske emocije su jedno, racionalno poimanje državnih interesa drugo. Gavrilo Princip je bio maloletnik, činjenica koju su austro-ugarske vlasti poštovale, držeći se slova i duha sopstvenih zakona. Atentat je inicirao pravu antisrpsku histeriju u Austro-Ugarskoj, kojoj je podlegao i Josip Broz, koji se početkom napada na Srbiju prijavio u patrolu za hvatanje „jezika“ iz vojske Srbije, da bi kasnije u ruskom zarobljeništvu odbio da se prijavi za novoobrazovanu Jugoslovensku brigadu.

Srpska vlada dugo nije htela da podigne spomenik Milošu Obiliću na Kosovu Polju (poštujući na istom mestu Muratovo tulbe), iz razloga koji prevazilaze političku etikeciju. Radi se o instituciji vlasti, koja je „data od Boga“. Ubiti vladara znači dezavuisati vlast kao takvu, pa time i organizovano društvo, čija je najviša tekovina upravo država. Ruska vlada nije htela posle ubistva kralja Aleksandra, notornog austrofila, da komunicira sa vladom Srbije, kao ni druge evropske vlade. Za krunisanje kralja Petra 1904, na stogodišnjicu Prvog srpskog ustanka, Srbija je jedva uspela da prikrpi neku drugorazrednu evropsku klijentelu i trebaće joj godine da povrati Srbiji kakav-takav međunarodni ugled. A onda je, kao kec na jedanaest, došao Gavrilo Princip.

Srbija ima više nego dovoljno svojih sopstvenih, autohtonih problema, da bi ponovo dozvolila sebi da bude uvučena u tuđe razmirice. Uostalom, za sada joj je dovoljno Ratka Mladića (koji je za svakog, pogotovo za Holandiju, pod zaštitom države), zar ne?

Kada ćemo, najzad, od juče da pređemo na danas? I od srbovanja na Srbiju?

Petar Grujić, profesor iz Zemuna