Danas pre Danasa: Početak je bio – spajanje dva „ništa“

Ne, nije ovde reč o tome – priznajem, da je reč o gorepomenutoj „mešavini“. A što se tiče ondašnjih stavova i stavova o sećanjima, malo su se menjali, kao što su pojedine pouke i poruke tokom pretrajavanja Danasa važeće i danas. Čak, kao što vidimo sa istim akterima i u sličnim ulogama, bar što se establišmenta tiče.

Zašto „pretrajavanje“? Još uvek više u zbilji nego u šali govorim da Dan graf kao izdavač nije izdavao list, već su njegovi (zaposleni) osnivači i zaposlenici u redakciji, potpomognuti mnogim starim profesionalnim i privatnim prijateljstvima, kao i osnivačima koji nisu radili u listu, svakog dana organizovali „radnu akciju“ da izađe i sutrašnji broj. Iako sam se uvek zalagao za red i procedure, znao sam i govorio kolegama – da je firma bila ustrojena po pravilima kako se organizuju „prava“ preduzeća, posao bi propao. Jer procedure često onemogućavaju snalaženje u nuždi, maštu, inovacije, inicijativu, korisnu improvizaciju…

Podsećam odmah na još nešto što prožima ove redove. Za 15. godišnjicu ili onu koja je padala u 2015. smislio sam zvanični slogan proslave – Kao da je bilo – Danas… Ona više nažalost, a manje srećom – važi i – danas. A kad smo sa kolegom, takođe penzionerom, mojim prijateljem od 1973. i povremeno saborcem u drugim redakcijama i takođe zamenikom glodura u ovom listu Zdravkom Huberom onomad pokušavali da telefonom, bez dokumentacije, prisećajući se samo Grujine knjige „Danas, njima uprkos“, poređamo neke događaje iz prvih nekoliko godina, složili smo se da je onako kako sam počeo ovaj tekst. Kad su nas ono izbacili, po Uredbi o neprijateljima ili po Šešeljevom zakonu, kad su nam ono isključivali struju, sve se pomešalo…

Našao sam šifru da na to odgovorim: mi smo zapravo skočili u jedan bazen, nazovimo ga profesionalno novinarstvo i počeli da plivamo što bolje možemo, ne prestajući do D/danas. A ONI, mnogi iz Grujinog „uprkos“ i isti ovi SADAŠNJI su u njega ubacivali otrove, vodeno bilje, pirane, ajkule, mimikrirajući ponekad i sami u morske (i suvozemne) pse, pokušavali da isprazne bazen ili ga priključe na (sopstvenu) informativnu i medijsku kanalizaciju…

Kad sam sad pomenuo plivanje, setio sam se da je i norveški ambasador Gordner (Norveška narodna pomoć nam je prva odobrila donaciju) upotrebio tu metaforu o skakanju i plivanju, pa smo se posle šalili, lako je njemu, samo je morao da nas gurne.

Danasu su kroz ove godine pripisivane razne „misije“, prišivane etikete, nazivan je opozicionim (kad god su se, ali ne samo tada, principi profesionalnog novinarstva podudarili sa nekim opozicionim demokratskim ciljem), ali u osnovi sve se može svesti na prostu formulu kojom sam nedavno u jednom intervjuu odgovorio na to pitanje, a sad ne mogu da smislim nešto bolje:

„List Danas je bio neka vrsta spasa i utočišta za nas nekolicinu ‘borbaša’ i nekoliko desetina, tih devedesetih otpuštanih i kinjenih novinara, s kojima smo na razne načine sarađivali ili smo ih znali.“ (A za sve ovo vreme kroz redakciju je prošlo na stotine mladih i ne tako mladih saradnika.)

Iz ovakvog stava, prisećam se, ponekad smo onima koji su nas nazivali stranim plaćenicima i izdajnicima, i eto ih opet i sada, odgovarali, pa i na suđenjima po „Šešeljevom zakonu“ – da, krenuli smo sa stranim donacijama i nešto svojih para, ali se one po zakonima ove zemlje i finansijskim pravilima iznose odmah na pijace iz ruku onih koje ste vi ostavili bez posla. (Sad o tome kažu – tako rastu procenti doznaka i BDP, ali već sutradan nas „časte“ gornjim etiketama.)

Sve je počelo – sad ću ukratko o onom o čemu postoje čak i kontroverzne i pristrasne knjige i sećanja – pred katolički Božić 1994. kada je u „Borbu“, nezadovoljna uređivačkom politikom, upala srpska vlast – u liku direktora se pojavio lično ministar informisanja Dragutin Brčin, koji je kao omladinski stručni radnik bio aktivan, o paradoksa – saradnik i prijatelj „Omladinskih“ tj. NON-a, iz kojih je potekao dobar broj osnivača Dan grafa.

Privatizacija „Borbe“, izvedena propisno po čuvenom „Markovićevom“ zakonu poništena je, a kao razlog navedeno je da odluka o tome nije bila objavljena u „Službenom glasniku“, što je bio i propust (možda i zamka) države. Veći deo redakcije i službi nije se složio da radi „pod Brčinom“, zatvorili smo se u prostorije i jedno vreme izdavali listić „Naša Borba“, kasnije su nas proterali pod stražom ljudi sa „arkanovkama“, fantomkama.

(Kad mi je slučajno koju godinu potom predstavljan sudija Goran Kljajević, koji je presudio u poništaju, kasnije i šef Privrednog (Trgovinskog suda) dok se diže iz fotelje sa pruženom rukom, čuvši ime, zadržim ruku i kažem, „a dakle, to je taj čovek što nam je uništio živote“. On kaže, „ne, gospodine, Milošević nam je svima uništio živote, ja sam samo malčice pripomogao.“ I objasni da je on samo pravno formulisao razlog za poništaj, a da se nije bavio politikom. Dopalo mi se, oprostio sam mu.)

A mi, u saradnji sa novosadskim biznismenom Dušanom Mijićem, koji je bio većinski vlasnik dotad privatizovane Borbe, pokrenuli smo istoimeni list, izdavač je bilo Mijićevo preduzeće, a on je, (navodno) pristao da se ne meša u uređivačku politiku.

Već posle izvesnog vremena krenuli su nesporazumi sa njim – duga je to priča i ima i finansijske, najmanje uređivačke aspekte, krenuo je i štrajk u Našoj Borbi. Bio sam već „uzeo“ neplaćeno odsustvo nameravajući da svoj status dopisnika bratislavske Pravde pretvorim u neku poslovnu, medijsku saradnju sa Slovačkom. Ali, odlazio sam među kolege u štrajku da ih podržim, a deo čelnih urednika već je razmišljao o pokretanju samostalnog lista, novine novinara, kakvih se rodilo u srednjoj Evropi posle „baršunaste revolucije“ a takva je bila i „moja“ Pravda. Koncept se rodio „s nogu“, kad već praviš agenciju ili preduzeće, hajde da to uradimo zajedno.

To je bio razlog da nas petoro čelnih budemo ubrzo otpušteni, a jedan broj kolega iz svih delova redakcije opredelio se da radi sa nama, što je garantovalo „širinu projekta“, ali i neku vrstu solidarnosti (vidi ponovo ono gore o platama i pijaci!) koja Danas nikad nije napuštala.

Širok broj osnivača iz tih razloga bio je i savet naše volonterske advokatice, moje supruge, koja nam je uradila i prvi Statut, i potom svako malo menjala zbog ulaska i odlaska osnivača, promene imena, sedišta itd… A solidarnost – počela je i zvaničnom odlukom Upravnog odbora da će se zaposleni osnivači odreći na dve godine „prava“ da primaju plate kako bi ostalo „više para za novinare“. To odricanje se poštovalo i kasnije je samo delimično delimično nadoknađeno.

Dan graf smo osnovali početkom oktobra 1995. Uz imena koja stoje uz impresum (Jauković je „učlanjen“ kad je list već bio u poodmakloj pripremi) među prvim osnivačima bili su i koleginica Zagorka Milošević, kasnije do penzije urednica u listu, Velimir Ilić, sada u „FoNetu“, i Siniša Nikolić, naš redaktor u „Stašinoj“ Borbi. Na listi osnivača bio je i Miša Brkić, ali je na dan upisivanja registracije u odgovarajućem sudu odustao, pozivajući se na bolest u porodici. Za samu registraciju ta činjenica je uticala samo na to što smo „preko veze“ bili rezervisali da nam se ostavi tačan broj rubrika za potpise, kako drugi građani ne bi morali da čekaju svoje overe pred šalterom, a mi kad dođemo, dođemo.

Pomenutih troje su kasnije iz privatnih i opravdanih razloga izlazili iz redova osnivača, tako što su svoj udeo poklanjali u jednakim procentima ostalim kolegama, koji su, pak, sve do 2005. raspolagali jednakim udelima. Opet priča o (ne)solidarnosti.

U decembru je preduzeće formalno počelo da postoji i da „radi“. Kuriozitet je bilo otvaranje žiro (i deviznog) računa.

Mi otpušteni, tvrdo jezgro, skoro svakodnevno smo se okupljali u sindikatu „Nezavisnost“, a malo i sitno smo i „tezgarili“ za njegov istoimeni list. Ponekad smo držali i sednice UO čiji je predsednik bio Radomir Ličina, u „Našoj Borbi“ kao još neki, „pritajeni“ osnivač i glavni diplomata firme i nepostojećeg lista. I van sednica UO smo se konsultovali o svemu, kažem da treba da otvorimo račun, a kolege da ne bi bilo loše da se o tome konsultujem sa Ivanom Stambolićem, tada bankarom, a po brojnim osnovama sa mnogima od nas, pa i grupno, prijateljem i kad je pokrenut, prijateljem Danasa. (Dan pred otmicu i ubistvo, nedelja je bila, ručao je s Grujom i ekipom, kojoj smo se na kraju pridružili u „Lovcu“, ispod Danasa.)

NJegov savet me iznenadio, nije bitno ime banke, ko prati, setiće se, tek, bila je u rukama JUL-a, odnosno Upravni odbor je bio dominantno julovski. Poslušao sam ga i kroz godine saradnje video zašto nam je dao taj savet: direktor i top-menadžment su bili pravi pravcati bankari i izvanredni ljudi. Čast i poslovnost su bili izvan svake politike i partijnosti. (Kasnije je ona prešla u ruke, o slučajnosti, našeg prijatelja koji je postao naš prijatelj jer je bio brat našeg divnog kolege i prijatelja i nekoliko puta nam je mnogo pomogao kad nas po Šešeljevom zakonu rebnu u petak po podne maksimalnom kaznom koju treba da isplatimo do subote u podne.)

Godinu i po smo se pripremali, bez para, sa malim obećanjima za neke donacije, izdali smo knjigu „Sudbina Krajine“ pokojnog kolege Srđana Radulovića i tako se „zabavljali“, honorarno radili pomalo u nekim medijima, ali u osnovi, nas petoro je pripremalo „Danas“ koji smo čak u prvoj registraciji sa adresom na mom stanu nazvali „Naša Borba Danas“ dok nam se kolega Ivan Mrđen nije podrugnuo dosetkom – što ga ne nazovete „Naša Borba, majke mi“.

List smo pokrenuli i prvi broj izdali sa svega 108 hiljada maraka u vreme kada je svaki ozbiljan projekat takvog dnevnika tražio kapital od najmanje miliona. Ali, bilo je solidarnosti, uspeli smo nekako, u redakciji su se okupili odani novinari spremni da rizikuju, a rizik je bio i veliki iz političkih razloga, a mali sa socijalnog stanovišta – jer najveći deo njih je već bio ostao bez posla.

Imaš firmu za izdavanje novina, nemaš para za novine, imaš iskustva u izdavaštvu, pokojni Dušan Mitrović ima nadiskustvo u prodaji, a pritom je kao pomoćnik i šef prodaje u „Borbi“ i „Našoj Borbi“ bio „otac“ tih srednjih devedesetih gotovo svih kolportera, od kojih je većina izrasla u velike firme za prodaju i distribuciju štampe. Saglasili smo se da radimo, ali šta..?

Kad li, negde početkom 1996. u supruginu advokatsku kancelariju u Mišarskoj, preko puta SOKOJ-a, tada i redakcije Vremena, gde sad zjapi investitorska rupa umesto srušene kuće stričevića od znamenitih Milankovića, dolazi (i on dugo pokojni) kolega Srđan Radulović, izbeglica, a pre toga dopisnik iz Dalmacije i Knina redakcija „čija su se vrata u najmanju ruku zatvarala za nama“ (sintagma Z. Hubera). Kaže mi – čuo sam da imate izdavačku firmu koja ne radi ništa, a ja takođe imam jedno ništa, spremam knjigu o egzodusu iz Krajine, možemo li sad da spojimo ta dva ništa i kad ono moje postane nešto, da vi to izdate. Možemo, tvoje ništa zaslužuje toliki i toliki honorar od prodatog primerka, ostalo je naša briga.

Tako i bude, a mi smo naše ništa pretvorili sebi u zadatak da tražimo novac, donacije, a zauzvrat donatore častimo reklamama. Bio je to prijateljski i burazerski marketing pod palicom davno doseljenog Krajišnika M. Polovine uz sadejstvo svih nas i obećanje da će svako dobiti kintu od donete reklame.

Tu je prvi put proradio komercijalni koncept koji se u Danasu samo razgranao – zapravo smo „trgovali“ svojim ugledom izgnanika-profesionalca, uprkos očajnoj medijskoj situaciji znalo se za „upad“ u „Borbu“, ljudi su znali šta hoćemo i možemo. Prvu uplatu dobili smo od InPresa, firme koja je izdavala jedan rok-magazin, a čiji je osnivač bio davni i davno pokojni dubinski levičar, pesnik i prijatelj Zvonko Tarle. Te firme odavno nema, kao ni većine iz reklama. Postoji samo još „Vreme“, koje nam je takođe uplatilo i, eno reklame na potkorici.

Tada se u praksi desilo i ono što prati Danas i danas, kao da je bilo – danas. Na zadnjoj klapni „sudbine Krajine“ stoji napomena da se izdavač „zahvaljuje i donatorima koji nisu imenovani“. To je „mustra“ koja je Danas pratila svih godina – pojavile su se firme čiji se vlasnici ili menadžeri nisu slagali s politikom režima i davali su nam reklame iako im nisu bile neophodne, dobro im je išlo. A bilo je i takvih, i donedavno koje su imale stav – doniraćemo, samo ni za živu glavu ne pominjite da smo vas pomogli.

Knjiga je štampana na prijateljsku veresiju uz avans od reklama, prodavala se solidno, na kioscima i u knjižarama, ali ne kako smo očekivali, verujući u solidarnost građana sa izbeglicama iz Krajine. Ipak, ostalo je nešto para. Dobili smo i prve devizne uplate, to je tek priča o devedesetim. Javio se jedan izbeglica iz Ciriha da poruči nekoliko primeraka po ceni od 20 maraka. Obećao je da će da plati, a ja odlučim da rizikujem 100 DM. Platio, javlja se opet, on tamo zapravo trguje knjigama – pošalju mu se o vikendu oko pola tri noću nekim autobusom sa kongresa „rajzena“ kod Centra Sava (tu su zastajali ti autobusi naših gastarbajtera koji su osnivali prevozničke firme… tipa „Coka rajzen“, „Giga rajzen“ … kojim se odvozilo svašta, a dovozilo usred sankcija još veće svašta, čak i nameštaj za čitave kuće). Kad rasproda, on uplati…

Sledeći posao te godine bila je kupovina prava na knjigu o raspadu SFRJ tada već bivšeg ambasadora SAD Vorena Zimermana „Poreklo jedne katastrofe“, preko jednog kolege, poznanika Goce Logar još iz „Novosti“ koji je imao već razrađenu firmu za autorska prava. Komercijalni koncept za to izdanje bio je već razrađeni prijateljsko-burazerski marketing, ali naša firma je već radila ozbiljnije.

O tom vremenu pamtim i imam priče za koje, vidim, nema mesta u ovom tekstu, pa skraćujem – finalno odobravanje rukopisa već je radila većina osnivača u suterenu pomenute kuće u Mišarskoj, čija je memljivost bila okrečena do mere da baš ne smeta nosevima Upravnog odbora koji je nekoliko sastanaka tu odžao. Gore u parteru već se prelamala „Demokratija“, a advokatska kancelarija bila je pretesna. Inače, u vezi sa vremenom (sankcija) i rekonstrukcije i partera i suterena vredi zabeležiti – prethodne i te godine na tržištu u Beogradu nije mogla da se nabavi matica za šraf od 5mm. I još – nazvao me jednog dana i Brčin da izdam fakturu ministarstvu na deset ili petnaest primeraka „Zimermana“ po koje je on sam došao i zadržali smo se u kraćem uzdržanom razgovoru.

Danas je izašao tog 9. juna 97. samo za Beograd, posle nervnog sloma čitave redakcije jer uprkos danima vežbi nije uspela da na vreme uradi izdanje za unutrašnjost. Gruja se gotovo razboleo, pa je mene dobio pominjani, cenjeni prijatelj Ivan Stambolić i očajnim glasom izrekao nešto važno o Srbiji, a govoreći o prvom broju: „Božoooo, šta ste ovo napravili. Pa u Srbiji nema čitalaca za ovakve novine! Nije ovo Poljska!“

Nešto kao PS: Pištolj i svastika

Objašnjenje urednicima i čitaocima. Prvi put mi se desilo da se ovaj tekst ovako „sam napiše“ (vođena ruka!). U stvari, ima još toliko priča koje sam imao u vidu, ali nema mesta – kako su Brada i Đura unosili kamenice i cigle, ima verzija i o „kratkoj cevi“ u redakciju, ako šešeljevci 1999. posle napada na sedište DS krenu na nas, kako smo pozajmljivali novac na konto vere da će Evropska ekonomska zajednica stvarno nama i „Našoj Borbi“ u sledećoj godini donirati po 250.000 ekija, kako je laptop koji sam tad prvi put video, jedne Poljakinje, ekonomske savetnice iz Fonda za otvoreno društvo koja je došla da nas savetuje hteo da se „eksplodira“ kad je unosila za mesečne kamatne stope na kredite, kako su nam uvalili finansijske forenzičare, a njihov šef nas stalno zvao na piće i klopu koju smo mi plaćali i na kraju ispovrteo zahtev da mu zaposlimo svastiku… Ako bude prilike, opisaćemo i te ozbiljne anegdote.