„Danas sam neka vrsta apatrida“: Ljudi, sećanja – Slobodan Sloba Marković

Sećam se prošlosti više sa melanholijom nego sa tugom, a u svojim ranim tinejdžerskim danima bio sam skoro siguran da ću kad „porastem“ biti konstruktor vasionskih brodova.

Međutim, kako neki kažu, muzika traži celog čoveka, i od tada, kada sam svoj profesionalni rad od šesnaeste godine počeo kao korepetitor baleta Pozorišta na Terazijama – živeo sam za muziku, a mnogo manje od muzike.
***
U mojoj porodici se slušala klasična muzika i njom sam bio okružen od svog ranog detinjstva.

Redovno sam išao na koncerte na Kolarcu, u ta srećna vremena, kada su dolazili svetski priznati umetnici: Karajan, Berlinska filharmonija, Horovic, Svjatoslav Rihter, Čikolini, Zubin Mehta, razni…
***
Naročito sam voleo da slušam kasni nemački romantizam… Vagner, Brukner, Maler, Ričard Štraus… a strast prema pop-muzici je nastala u dobu kada sam pošao u srednju muzičku školu.

Mogu da kažem da me je tada „kupila“ numera „Whiter shade of pale“ grupe Procol Harum, koja je bila bazirana na zvuku čuvenih Hammond orgulja, što me je prosto opčinilo.

Maštao sam da ih lično posedujem, što se kasnije i ostvarilo.

Kada je instrument stigao iz Londona, te noći nisam ni trenuo svirajući tu numeru i naslađujući se tim za mene čarobnim zvukom.
***
Neminovno, na red je došlo i moje učešće u par rok grupa kao što su Pop mašina i, danas malo poznata grupa, Vacuum.

Počeo sam da sviram i u orkestru Pozorišta na Terazijama, gde me je zapazio dirigent Vojislav Simić.

On me je pozvao na snimanje sa tadašnjim Big bendom RTB, u kome sam i kasnije povremeno svirao dok sam pohađao srednju muzičku školu „Stanković“, odsek klavira, posle čega sam upisao i FMU, odsek kompozicije.
***
Međutim u to vreme se na Akademiji nije učilo ono što sam ja želeo da naučim, pa sam studije napustio i zaposlio se u Big bendu RTB kao klavijaturista, gde sam imao sreću da direktno u praksi naučim osnove aranžiranja i orkestracije, u čemu su mi, pored opsežne literature, mnogo pomogli Vojislav Bubiša Simić i dirigent i aranžer Zvonimir Skerl.

Zahvaljujući njima sam dobio priliku da i sam počnem da aranžiram za Big bend i Revijski orkestar.

Bila je to bitna komponenta u mom razvoju, pored čitanja obimne literature o orkestraciji, zahvaljujući mom prilično dobrom poznavanju engleskog jezika.
***
Mogu i prilično neskromno da se pohvalim kako sam verovatno bio prvi u tadašnjoj nam domovini koji je počeo da koristi sintisajzere. Ogroman deo svoje tadašnje zarade trošio sam na kupovinu sintisajzera i klavijatura, a najponosniji sam bio što sam bio četvrti vlasnik na svetu čuvenog sintisajzera „Oberheim“, praktično sam ga dobio iz probne serije.
***
Taj sam sintisajzer toliko želeo da sam potrošio ogromnu sumu novca samo na telefonske razgovore sa njegovim autorom Tomom Oberhajmom, pokušavajući da ga ubedim da mi sintisajzer proda, premda je on zvanično pušten u prodaju tek devet meseci kasnije.
***
U razgovoru je išlo dotle da sam Oberheimu „pretio“ samoubistvom, ako ne pristane da mi proda instrument.

Posle mnogo ubeđivanja sećam se njegove rečenice „Can you reach United States“? Naravno da sam otišao u New York desetak dana kasnije gde me je, u čuvenoj muzičkoj radnji „Mannys music“, čekao instrument.

Tih sedamdesetih godina Jugoslavija je bila srećna zemlja u poređenju sa kasnijim, a naročito sa sadašnjim vremenima.
***
Kao i svaki muzičar, imao sam svoje idole, koji su se vremenom menjali.

Prvi je bio Kit Emerson, klavijaturista grupe ELP, na tadašnjoj ploči „Tarkus“, a kasnije su došli na red Rick Wakeman, veliki Vangelis Papatanasiou, i naravno John Williams, za koga i danas mislim da mu nema ravnog u filmskoj muzici.
***
Većinu svoje profesionalne karijere sam proveo kao aranžer i producent, a i klavijaturista, radeći sa mnogim, mnogim pevačima i grupama.

Zapravo, lakše je nabrojati one sa kojima nisam radio nego one sa kojima jesam.

Rezultat toga su i nagrade – a dobio sam preko 40 nagrada za aranžmane i produkciju, po čemu sam možda kandidat za Ginisovu knjigu rekorda.

Proglašavan sam i za aranžera godine, a dobio sam i 4-5 nagrada za najbolju produkciju.
***
Kao verovatno i svaki stvaralac ili umetnik, nikada nisam bio potpuno zadovoljan onim što sam na polju aranžmana uradio.

Nekada me je pritiskao vremenski rok, nekada pomalo sulude želje kompozitora, ili još gore – izvođača.

Retko sam bio baš zadovoljan onim što sam na tom polju svoje delatnosti uradio, ali bih mogao da napomenem dve numere kojima sam bio zadovoljniji nego obično.
***
Jedna ja bila pesma Olivera Mandića „Osloni se na mene“, u kojoj sam verovatno prvi put u našim uslovima koristio gudače sa „glisandima“ naniže, i ta pesma je kompoziciono a i aranžmanski bila dosta ispred svog vremena.

Druga kompozicija koju bih da pomenem bila je pesma koju je pevao Zdravko Čolić „Kad bi moja bila“, u kojoj sam koristio dobar deo simfonijskog orkestra – virtuelnog naravno – što je za kompjutere koji su u to vreme bili u upotrebi bio baš veliki zahtev.

Bilo je to vreme velikog entuzijazma, i često sam provodio dane i noći bez sna, da bih nešto uradio što je bolje moguće.
***
Uvek me je privlačila filmska i uopšte instrumentalna muzika, za koju je bilo teško naći posao, jer su se tadašnjih 5-6 kompozitora praktično „ušančili“ u toj oblasti, ne dozvoljavajući bar u to vreme da se iko pridruži tom žanru.

Ipak sam i pored toga uspeo da komponujem muziku za 3-4 filma, i dve TV serije sa rediteljem Miljenkom Deretom.
***
Sedamdesetih i osamdesetih, a delom i devedesetih godina, ređali su se brojni festivali – Beogradsko proleće, Zagrebački festival, Split, Krapina, Dani Jugoslovenske zabavne muzike „Opatija“, MESAM, i mnogi drugi.

Koliko se sećam, verovatno jedini festival u Jugoslaviji na kome nisam direktno učestvovao bio je festival „Kajkavske popevke“.
***
Pamtim brojne anegdote koje su se dešavale na tim festivalima. Na splitskom festivalu se sećam scene za šankom hotela Marjan, gde su se srele tadašnje zvezde Zlatko Pejaković i Mišo Kovač.

Pita Zlatko Mišu kakva mu je pesma za Split, a Mišo mu odgovara: „As ti Gospe, može me pobidit samo oni koji će otpivat himnu.“

Međutim, te godine je pobedio Zlatko otpevavši pesmu „Zbogom Dalmacijo“.

Posle proglašenja pobedničke pesme, Zlatko prilazi Miši i kaže „Mišo, ja otpiva himnu.“
***
Bilo je to, bar za mene, zlatno doba takozvane zabavne muzike, a naročito značajan je bio tadašnji Jazz festival, koji se održavao u Ljubljani i Radencima, na kome su učestvovali praktično svi tadašnji „plesni orkestri“ i Big bendovi iz cele nam bivše domovine.

Bila mi je to sjajna prilika da sviram i komponujem instrumentalnu muziku, što mi je i tada bila velika želja i strast.
***
Za jednu takvu priliku komponovao sam numeru „Dead of the night“ („Gluvo doba“) za revijski orkestar, koja je učestvovala na Festivalu instrumentalne muzike EBU (European Broadcasting Union), što je tada bio neki ekvivalent instrumentalne Evrovizije.

Dobio sam tada prvu nagradu, koju su mi uručili u Minhenu, nakon čega je moju kompoziciju izveo Minhenski simfonijski orkestar.
***
Sećam se i tri pesme koje su izvedene na Evroviziji, u kojima sam učestvovao kao aranžer i dirigent.

U Herogejtu UK Grupa Aska, sa pesmom „Helou“ Sanje Ilića, u Rimu Bebi Dol, sa pesmom „Brazil“ Zorana Vračevića, kao i u Švedskoj, sa pesmom „Ljubim te pesmama“ Radivoja Radivojevića, koju je izvodila Ekstra Nena.
***
Moj dobar prijatelj i saradnik bio je pokojni Aleksandar Sanja Ilić, kompozitor, sa kojim sam dosta sarađivao na brojnim festivalima i TV emisijama kao aranžer. Jednog davnog leta odlučili smo da zajedno uradimo album instrumentalne muzike, koji smo nazvali „Delta project“, i za tu priliku smo žrtvovali jedno celo leto, ostavši u Beogradu.
***
Stvorili smo taj album u našoj produkciji, a u to vreme sam radio kao urednik rok i pop muzike u Produkciji gramofonskih ploča PGP RTB, i kada sam doneo master traku tog projekta, Đorđe Debač, glavni urednik, rekao mi je da, pošto radim u toj kući, lično odredim tiraž izdanja.
***
Bojažljivo sam potpisao nalog za izdanje u tiražu od 1.500 primeraka ploča, i 2.000 tadašnjih kaseta.

U to vreme kasete su bile čak popularnije od gramofonskih ploča, a ja u strahu da ne napravim neprodat „lager“.

Ali, posle nedelju dana mi se javi šef prodaje i kaže da je ceo tiraž rasprodat! Naknadno sam napisao nalog za još 3.000 kaseta i ploča, koji je ponovo za par nedelja bio rasprodat, tako da je posle 4-5 izdanja album prodat u preko 25.000 primeraka, što je u to vreme bio neshvatljivo veliki tiraž za tu vrstu muzike.

Dan-danas, posle mnogo decenija zovu me ljudi i traže primerak tog izdanja, koji ni sam nemam!
***
Nažalost, devedesetih su došla tmurna vremena i kulturne vrednosti su izvrnute naopačke.

Krenula je masovna produkcija „turbo-folka“, primitivizma i populizma i u muzici, jer se moja bivša domovina raspala na minorne delove.

Tako sam postao neka vrsta apatrida, što sam na neki način i danas.
***
Ni sam ne znam kako bih opisao današnja dešavanja u muzici. Možda ovako, po stavkama:

Muzika – (melodija) – amater ili hobista u pokušaju, sa potpunim nepoznavanjem forme i osnova harmonije.

Tekst – Vidi mama, napisao(la) sam neke stihove… Daću mom prijatelju da napravi muziku, biće hit sigurno!

Aranžman – Slaganje lego kockica (gotovih elemenata, lupova) u nasumičnom i nelogičnom rasporedu, naravno i to potpuno nepismeno i neznalački.

Produkcija – „producent“ kako sami sebe zovu – ‘Ajde, brate, smućkaćemo nešto na brzinu, pa da idemo u kafanu da šmrknemo i popijemo nešto, od ovoga bolje ne može, a za koga je – i predobro je!

Izdavač – Vidi, ortak, kol’ko para da mu tražimo da štampamo ovo sr*nje?

Naravno, čast veoma retkim izuzecima!
***
Kada sam kao aranžer i klavijaturista postao relativno poznat, počeli su da me zovu da budem član stručnog žirija za neke od brojnih festivala.

Bio je to na mahove prilično mučan deo moje karijere.

Bilo je pokušaja uticaja, presinga, korupcije, veza po prijateljskim ili rođačkim linijama…
***
Da ne spominjem masovnu kupovinu karata za festivale (glasovi publike) ili „Sponzor računa da će ovaj da dobije jednu od tri nagrade“…

Bilo je i neskrivenih „želja i obećanja“: „Ako ovaj moj (moja) pobedi, samo izrazi želju šta ti treba, sredićemo to, ne brini.“

Naravno da sam kao svedok tog „izbornog inženjeringa“, čiji smo tužni svedoci i danas, i tada bio u dubokoj manjini uzaludno se trudeći da se takve igre izbegnu…
***
I pored svega, moja iskrena i duboka ljubav prema instrumentalnoj muzici svih vrsta i žanrova ostala je konstantna, kao što je to i moja ljubav prema naučnoj fantastici.

Imam verovatno jednu od najvećih zbirki naučnofantastične književnosti, a veoma volim da čitam i popularnu literaturu iz oblasti astronomije i astrofizike, naravno bez onih kilometarskih jednačina koje opisuju prostor, vreme, gravitaciju, stvaranje univerzuma…

Uvek pri sebi imam dve temeljne knjige iz te oblasti, i to za svaki slučaj u dva-tri primerka – „Ceo svemir ni iz čega“ Lorensa Krausa, i „Zabluda o Bogu“ Ričarda Dokinsa.
***
Voleo sam i volim balet, opet zbog instrumentalne muzike, koja je važna komponenta u njemu, a dobio sam i retku priliku da komponujem muziku za dve baletske predstave – jedna je bila balet „Buđenje“ u Pozorištu na Terazijama, a druga muzika za performans ansambla „Una Saga Serbica“, koji je doživeo više izvođenja.
***
Postoji i još par projekata za moju muziku za balet, ali u ovim, ponavljam, tmurnim vremenima, nisam optimista da će ti projekti biti i realizovani. Mnogo toga je iza mene, mnogo manje ispred mene, ali sigurno u svojoj karijeri nisam rekao svoju poslednju reč.

I danas radim – ovih dana upravo na koncertu za dva klavira i simfonijski orkestar – u nadi da će biti izveden.
***
Verujem da je jedan od najvažnijih uzroka ovakve situacije u kulturi i umetnosti Srbije sramno mali budžetski deo za kulturu – znam da je značajno manji od jednog procenta – dok je u nekim državama Evropske unije taj deo i do sedam procenata!
***
Što se same muzike tiče, jako loš uticaj na kulturu imaju i muzički urednici nekih radio i TV stanica, koji nameću svoj (ne)ukus, ili je nešto još gore u pitanju (honorar van sistema, da ga tako to nazovem) i želja za slušanost i gledanost emitera.
***
Nedavno sam čuo izlaganje člana orkestra Beogradske filharmonije, koji nam je ispričao tužnu priču o uslovima u kojima taj orkestar radi, a u pitanju je verovatno najbolji simfonijski orkestar u zemlji, prilično poznat i van Srbije.

Mogu osnovano da tvrdim da je taj orkestar praktično „izvukao iz mrtvih“ divan čovek, Ivan Tasovac, ali njega nažalost više nema, pa smo od njegovog odlaska svedoci urušavanja i Beogradske filharmonije.
***
Godinama slušam i čitam o planovima za izgradnju nove koncertne dvorane u blizini Muzeja savremene umetnosti, ali od toga nema ništa. Kolarac je bio i ostao za sada jedini mali hram muzike u kome sam bio čest gost kao slušalac, a ponekad i kao izvođač.

O sagovorniku

Slobodan Sloba Marković, kompozitor, aranžer, producent i klavijaturista, rođen je 1951. u Beogradu. Učio je klavir u muzičkim školama „Marinković“ i „Stanković“, a studirao kompoziciju na FMU. Profesionalnu karijeru počeo je kao korepetitor baleta u Pozorištu na Terazijama, svirao u orkestru pozorišta, prešao u JAZZ orkestar RTB, za koji je komponovao i brojne instrumentalne kompozicije. Bio je urednik PGP RTB i jedan od osnivača Keyboard Studija RTB. Dobitnik više od 40 nagrada za aranžman, četiri nagrade za produkciju godine, dva puta aranžer godine, nagrade EBU (European Broadcasting Union) za najbolju instrumentalnu kompoziciju za veliki orkestar. Autor muzike za nekoliko filmova i TV drama, za predstavu „Putujuće pozorište Šopalović“, SNP, i baletske predstave – „Buđenje“ i „Una Saga Serbica“. Sa suprugom Bibom živi i radi u Beogradu.

„Ceo svemir ni iz čega“

Imam verovatno jednu od najvećih zbirki naučnofantastične književnosti, a veoma volim da čitam i popularnu literaturu iz oblasti astronomije i astrofizike, naravno bez onih kilometarskih jednačina koje opisuju prostor, vreme, gravitaciju, stvaranje univerzuma… Uvek pri sebi imam dve temeljne knjige iz te oblasti – „Ceo svemir ni iz čega“ Lorensa Krausa, i „Zabluda o Bogu“ Ričarda Dokinsa.

Tmurna vremena
Nažalost, devedesetih su došla tmurna vremena i kulturne vrednosti su izvrnute naopačke. Krenula je masovna produkcija „turbo-folka“, primitivizma i populizma i u muzici, jer se moja bivša domovina raspala na minorne delove.