Dani bez grejanja, struje i dizela

Sve ovo Čaušesku, živeći kao svaki diktator u oblacima, u virtuelnoj stvarnosti koju su mu priređivali poslušni aparatčici kada je obilazio zemlju uopšte nije mogao ili nije hteo da primeti.

Za njega je Rumunija bila u zlatnom dobu: „U svojim govorima (koje kasnije štampa naziva maestralnim doprinosom teoriji i praksi izgradnje socijalizma) ktitor „zlatne epohe“ koja nosi njegovo ime, ističe da za razliku od nehumanog kapitalizma, socijalistička Rumunija, njena Partija i država, poklanjaju najveću brigu za narodno zdravlje. Međutim, neodmereno hvalisanje rezultatima koji se tobože postižu u industriji i poljoprivredi toliko su očigledno neistiniti da izazivaju opšti podsmeh u javnosti, naravno iskazan u krugu ljudi od poverenja, jer se svako javno negodovanje surovo kažnjavalo. U govorima Čaušeskua i drugih predstavnika režima neprestano su isticani uspesi u megalomanskim infrastrukturnim radovima kao što su putevi, plovni kanali, regulacija naselja među kojima i regulacija i ulepšavanje Temišvara, a posebno se dičilo izgradnjom novog velelepnog centra i metroa u glavnom gradu.

„Uređuju se i preuređuju gradovi i sela, izvode krupni i skupi radovi na revitalizaciji starih gradskih jezgra, preuređuju trgovi, prave parkovi, grade fontane. Sve to treba da bude simbol blagostanja naroda.“ Diktator je živeo u uverenju da je on obezbedio narodu takav životni standard da Rumunima u bliskoj budućnosti predstoji prelazak iz socijalizma u komunizam.

Propaganda svakog diktatora je slična bez obzira na ideološke razlike: „Povremeno Čaušesku obiđe neku Županiju i radne kolektive, pa se sve ustalasa, njegovi govori (dugi, zamorni, prazni i puni očiglednih neistina) preplave centralnu i lokalnu štampu, radio i TV. Zatim pljušte telegrami podrške, oduševljenja i divljenja prema najvećem sinu Rumunije (a ne zaboravlja se ni akademik, doktor, inženjer Elena Čaušesku), zbog smernica i indikacija koje je izneo. /…/ Još se ne smiri oduševljenje zbog jednog govora a dođe drugi, pa onda opet telegrami, izlivi oduševljenja itd. Neodmereno hvalisanje rezultatima koji se postižu u privredi toliko su očigledno netačni da izazivaju opšti podsmeh.“

Generalni konzulat je u svojim izveštajima uz probleme u snabdevanju stanovnika Rumunije isticao kao povezanu pojavu nelegalnu trgovinu robom i valutom iz Jugoslavije. Šverc je uzeo toliko maha da dnevno i po deset hiljada građana SFRJ boravi u Temišvaru.

Ogromna većina njih nije došla zbog turizma već da prodaje deficitarnu robu Rumunima a kupuje jeftinije proizvode i prenosi ih natrag u Jugoslaviju.

Špekulacija devizama je naročito uzela maha. (Za razliku od Jugoslavije gde su već od ranih 60-ih naši nezaposleni radnici odlazili najviše u Nemačku na rad i otuda donosili i svojima slali marke, to u Rumuniji nije bio slučaj. Zbog toga je vladala prava glad za stranom valutom koju su premošćivali šverceri.) Rumunska milicija je korumpirana svuda a pogotovu u pograničnom Temišvaru – konstatuje se u izveštajima GK.

Veliki broj pritužbi jugoslovenskih građana odnosio se na to da su im milicioneri prilazili i pretresali ih pa onda oduzimali stranu valutu bez učinjenog prekršaja.

Konzulat je preduzimao mere kod Županijskog inspektorata a ovaj je žalbe odbacivao tvrdeći kako se radilo o legalnoj meri preduzetoj protiv švercera uhvaćenih na delu.

U izveštajima SSIP-u se konstatuje da je nemoguće ustanoviti šta je u samoj stvari istina te da je verovatno bilo i nezakonitog oduzimanja stranog novca koji su milicioneri zadržavali za sebe.

Van svake sumnje je da veliki broj Jugoslovena dolazi u Temišvar i druge gradove Rumunije da bi ostvario imovinsku korist nelegalnom trgovinom i krađama: „U Temišvaru praktično podzemljem vlada udružena rumunsko-jugoslovenska mafija. Što se jugoslovenske strane tiče radi se o licima pretežno sa područja Novog Pazara i okoline. Slično se može reći i za Turn Severin, samo tamo jugoslovensku stranu u organizovanom kriminalu čine lica albanske narodnosti sa Kosova i drugih krajeva. Dobro su organizovani i međusobno povezani u švercerske kanale, takođe Romi iz Jugoslavije i Rumunije. Oni su specijalizovani za džeparenja i obijanje kola.“

Rumunski milicioneri su izuzetno grubi i svako privođenje podrazumeva batinanje i to nije samo tretman prema Jugoslovenima već uobičajeni metod prema domaćem stanovništvu zbog čega Rumuni imaju veliki strah i klone se bilo kakvog kontakta sa organima unutrašnjih poslova.

U sklopu šire akcije borbe protiv korupcije smenjeni su županijski policijski funkcioneri a iz drugih krajeva Rumunije dovedeni inspektori koji su ubrzo privremeno počistili švercere sa ulica: „Ranije su visoki funkcioneri policije, kao znak prestiža i moći uglavnom pušili „Kent“, što je ovde uz „Džoni Voker“ – statusni simbol. Sada puše rumunske cigarete „Marašešti“, ali to nije samo zbog pokazivanja odanosti nacionalnim bojama, već i zbog smanjenog dolaska jugoslovenskih turista, koji su bili nepresušni izvor za zadovoljavanje njihovih potreba. Tako se nestašica „Kenta“ podudarila sa potrebom dokazivanja da se odustaje od buržoaskih, odnosno malograđanskih manira.“

Međutim, jasno je da ovakve pokazne vežbe uterivanja straha i disciplinovanja potčinjenih nisu mogle da otklone nestašice i smanje nagomilani gnev.

U jednom od poslednjih izveštaja pre nego što su počeli vrtoglavi događaji sa padom Čaušeskua, Generalni konzulat konstatuje zaoštravanje krize sa snabdevanjem osnovnim prehrambenim namirnicama.

Prodavnice su u oktobru mesecu bile avetinjski prazne. Dani postaju sve hladniji a grejanja nema jer nema ni struje niti dizela. Povećao se kriminal pa su i oružane pljačke praćene ubistvima i silovanjima postale svakodnevica u do skora mirnom Temišvaru.

U stanovništvu je zavladala apatija uz mistična očekivanja da će se „nešto desiti“ na predstojećem XIV kongresu Rumunske komunističke partije.

Od ranije je u javnosti bilo poznato pismo šestorice bivših visokih članova partije i državnog aparata među kojima i Manea Maneskua bivšeg ministra inostranih poslova.

U ovom pismu koje je bilo upućeno Čaušesku i partijskom vrhu kritikovani su metodi vladavine.

Svi potpisnici ovog apela – o kome je rumunska javnost bila obaveštena slušanjem stranih radio i televizijskih programa – stavljeni su u kućne pritvore. Čak je nekoliko novinara i grafičkih radnika (!) uhapšeno jer su u nekim izdanjima okolišno, pod izgovorom da to čine kako bi se suprotstavili stavovima šestorice, objavili delove iz pomenutog pisma. Jedan od tih novinara bio je zaposlen u listu koji se zvao „Romanie libera“.

Način vladavine Čaušeskua bio je tipičan za svakog diktatora bez obzira na ideologiju: stvarao je oko sebe auru nedodirljivosti, genijalnosti i nepogrešivosti a za eventualne slabosti uvek su snosili odgovornost drugi rukovodioci.

U tom smislu povremeno su bile organizovane smene pojedinih ministara.

Prema glasinama koje su se širile pismo šestorice uz već nagomilano nezadovoljstvo dovodilo je do izolovanih protestnih akcija: „Politička farsa koja je u toku – partijski i drugi izbori i pripreme za XIV Kongres RKP, odvijaju se na prvi pogled disciplinovano i uz navodno opšte i oduševljeno prihvatanje ponovnog izbora Čaušeskua za generalnog sekretara. Međutim, pored već poznatog i organizovanog otpora unutar Partije, ima sporadičnih, rekli bismo za rumunske prilike herojskih otpora pojedinaca koji za razliku od zvanične propagande javno manifestuju da ne ljube „najvećeg sina otadžbine“.“

U nekoliko fabričkih kolektiva radnici su štrajkovali solidarišući se sa stavovima iz pisma.

SUTRA: Grafiti protiv Čaušeskua i skidanje portreta diktatora