Dani komedije i Dani gneva

Po tradiciji, koja traje već 48 godina, ovaj jedinstveni festival komediografskih ostvarenja počinje 20. marta u Jagodini. Prošle godine nije održan, uprkos tome što je program Festivala na vreme pripremljen i najavljen. Nedelju dana pred početak 49. festivala proglašena je pandemija.

Sećam se jednog drugog vremena u kome je je festival Dani komedije prekinut. Bilo je to 24. marta 1999, kada je ansambl Drame Narodnog pozorišta igrao predstavu Kokice. Oko 20.15 sati sirene nad Jagodinom označile su početak vazdušne opasnosti i početak agresije Severnoatlantskog saveza na Jugoslaviju. Na sceni su bili Nataša Ninković i Ivan Jevtović. Publika je evakuisana, a ansambl se iste noći vratio u Beograd. Dekor i kostim je ostao u Jagodini, gde je iste jeseni odigrana prekinuta predstava i završen festival.

Sledećeg dana je formiran Krizni štab Narodnog pozorišta koji se redovno sastajao dva puta na dan: u devet sati i u 12 sati. Na jednom od prvih sastanaka odlučeno je da će Narodno pozorište nastaviti sa radom u uslovima ratnog stanja. Predstave će se prikazivati po novom, ratnom režimu. Uvedena je radna obaveza za sve zaposlene u Narodnom pozorištu. Na sastanku svih beogradskih pozorišta koji je održan u Teatru u podrumu Pozorišta Atelje 212 čuli su se različiti stavovi o tome da li treba izvoditi predstave.

Svoju prvu predstavu u uslovima ratnog stanja Narodno pozorište je prikazalo na Svetski dan pozorišta, u subotu, 27. marta, u podne. Bila je to Rosinijeva opera Pepeljuga. Pre početka, pred krcatom dvoranom, sa scene je izgovoren tekst poruke nacionalnim teatrima širom sveta. Publici smo se obratili Jagoš Marković i ja. Budući da jedna pevačica nije uspela da doputuje na predstavu, obe role Pepeljuginih sestara pevala je Sanja Kerkez. Istog dana, na sceni „Raša Plaović“ izvedena je dramska predstava Mamac, po tekstu Davida Albaharija.

Već tog, prvog dana, dogodilo se nešto što će nastaviti da se događa i na svakoj narednoj predstavi: uspostavila se jedna nova, nama dotad nepoznata, atmosfera proistekla iz nevidljivog zagrljaja gledalaca i umetnika na sceni. Oslobađanje od straha, radost ponovo pronađenog smisla, prenosilo se iz večeri u veče sa gledalaca na izvođače predstava, uvek doživljavajući vrhunac prilikom završnog aplauza. Stare beogradske gospođe su nam prilazile i govorile: „Vi nam spasavate život.“ Predstave su počinjale u 16 ili 17 sati kako bi se završile pre mraka. Ispred ulaza u pozorište formirali su se dugački redovi. Uveli smo ulaznice po simboličnoj ceni od jedan dinar, a tako ostvaren prihod uplaćivan je Crvenom krstu.

Prvih, najneizvesnijih dana, pravljen je dnevni repertoar („za prekosutra“), ubrzo se prešlo na trodnevni, a zatim na nedeljni. Kada je, međutim, snabdevanje strujom postalo neizvesno, pozorište se ponovo vratilo kratkoročnom planiranju repertoara. Predvorja su oblepljena uputstvima za evakuaciju u slučaju opasnosti i putokazima koji vode ka skloništima: restoranu „Boemi“ za publiku, i sceni „Raša Plaović“ za zaposlene. Dogodilo se da je posle oglašavanja sirena za ratnu opasnost privremeno prekinuta samo jedna predstava: Idiot. Posle petnaest minuta, uz saglasnost ansambla i publike, predstava je nastavljena. U salu su se iz skloništa tom prilikom vratili gotovo svi gledaoci.

Jednog dana imali smo neobičnu posetu – dvojica vojnih „bezbednjaka“ iz susednog Doma armije. Pitali su me da li Narodno pozorište ima vredne umetničke slike i predmete. Pokazao sam im sliku Petra Dobrovića koja je visila na zidu upravničke kancelarije. „Dobro bi bilo da je sklonite na neko drugo mesto.“ Gledao sam u njih sa nemim pitanjem. „U slučaju rasprskavanja stakala na fasadi“. Dobrovićeva slika je privremeno završila u podrumu stare kotlarnice. Drugom prilikom, posetili su nas inspektori koji su vodili slučaj ubijenog novinara Slavka Ćuruvije. „Zašto ste došli u Narodno? Ovde Slavko nije imao neprijatelje.“ – pitao sam. Jedan od njih je sklopio svoju beležnicu: „Našli smo Vaše ime u njegovom telefonskom imeniku.“

Na Veliki petak, 9. aprila 1999, ansambl Drame je, posle samo nekoliko proba, na Velikoj sceni Narodnog pozorišta, koncertno izveo Eshilove Persijance, klasično delo o porazu silnog i oholog osvajača u sukobu sa Grcima. Na sceni su se pojavili prvaci teatra: Rade Marković, Petar Banićević, Branislav Ciga Jerinić, Ksenija Jovanović, Mida Stevanović…

Posle neophodnih tehničkih priprema, predstavom Mandragola Nikola Makijavelija, u subotu, 29. aprila, otvorena je Scena u Dositejevoj ulici. Na taj način stvoren je je jedan izuzetno potentan i provokativan pozorišni prostor koji je pozorište moglo da koristi u uslovima kada nema struje ili za mnoge sadržaje u letnjim mesecima. Tu je igrana i Šekspirova Ukroćena goropad, a beogradska pozorišta za decu su priredila Dečiji maraton.

Narodno pozorište je obezbedilo prava za prikazivanje dela Petera Handkea Vožnja čunom ili Komad za film o ratu. Planirano je da to bude praizvođenje ove drame van nemačkog govornog područja. Krajem aprila u prostorijama Narodnog pozorišta održan je sastanak sa Handkeom i tom prilikom predstavljen reditelj predstave, Dejan Mijač. Probe predstave počele su već 30. maja. Posle sedamnaest održanih proba, rad na predstavi je prema planu, prekinut 18. juna i trebalo je da bude nastavljen 24. avgusta. Nemačka premijera je održana u bečkom Burgteatru, u režiji Klausa Pajmana, 9. juna i izazvala veliki skandal. Premijera u Narodnom pozorištu je planirana za kraj septembra, uz moguću koordinaciju s programom BITEF-a.

Završavajući sezonu 1998/99, Narodno pozorište je počelo da se priprema za učešće na festivalima tokom leta. Dobili smo poziv da Opera nastupi u jednom od glavnih rimskih pozorišta „Sistina“. Trebalo je da tokom tri nedelje izvodimo predstave iz italijanskog repertoara, kao i jednu srpsku operu. Na poziv kolega iz grčkog sindikata glumaca, koji su skupljali pomoć za srpske kolege, u Atini sam učestvovao na konferenciji za novinare. U intervju dnevnom listu Elefterotipija, na pitanje kako vidim rasplet budućih događaja izjavio sam: „Nije velika mudrost biti prorok na Balkanu, gde se najčešće sve završava tragičnim ishodom sa mnogo strasti i krvi. Stvari neće biti rešene brzo. Pred nama je, u svakom slučaju, jedan dugačak i neizvestan proces.“

Kao selektor, još uvek nemam odgovor kada će biti 49. Festival Dani komedije, jer je odnos između komedije i publike veoma poseban. Možda je moguće igrati fudbal i košarku bez publike. Ali, ako udaljite publiku ili ograničite njeno prisustvo u pozorišnim salama, komedija se pretvara u nešto sasvim drugo. Možda još uvek nismo spremni da se pridružimo masi ljudi u pozorištu. Ali, u vremenu izolacije i otuđenja, jasno je da nam je ta masa potrebnija više nego ikada. Zbog toga se pritajeno radujem novom terminu za Dane komedije, makar na jesen.

Autor je reditelj