Dani plakanja i srama

Ali i pravosudni poslenici su samo ljudi koje itekako prožimaju osećanja koja oni vremenom nauče da obuzdavaju.

I advokati plaču.

Ujutru trećeg maja 2023. godine stisnutog grla i vlažnih očiju, u neverici da se to dešava nama i ovde, u osnovnoj školi usred Beograda, slušam o grozomornom zločinu deteta nad decom, drugarima iz klupe.

U tim trenucima sva moja dugogodišnja pravna praksa i struka, svo iskustvo i znanje blede pred neviđenim i bestijalnim činom zločina dečaka-ubice za koji nema objašnjenja a kamoli opravdanja.

Postajem ogoljeno ljudsko biće, prazno i bezrečno, koje obuzima nepodnošljiva teskoba i sram što se to desilo u mojoj zemlji, u mom narodu, u mom gradu, u mom vremenu.

Bezglasno ulazim u oblak u kom caruju tuga i bol, gnev i bes, stid i jad, nemir i prezir, neverica i gađenje.

Pravo i pravda ostaju nemi u ovom slučaju, jer ima zločina i zločinca, ali nema odgovornosti niti kazne. Zemaljska pravda izostaje, ali za Božansku nema prepreka.

Organi pravosuđa samo mogu da konstatuju da postoji nesporni zločin i učinilac istog, ali nemaju moći i poluga da ga sankcionišu i na bilo koji način kazne, jer zločinac nije čak, u pravnom smislu, ni maloletnik već je dete.

A po zakonu, sva lica do 14 godina smatraju se decom i nisu ni krivično ni prekršajno ni bilo kako drugačije odgovorna. Umesto njih mogu, eventualno, odgovarati treća lica po osnovu roditeljske ili saučesničke odgovornosti.

Ipak, dete-ubica iz osnovne škole neće još dugo izaći na ulicu i slobodu, ne samo zbog ispitivanja, nego i zbog lečenja, uznemirenja javnosti, kao i njegove lične sigurnosti od moguće osvete.

Hladnokrvnost i svirepost malodobnog zločinca pri činu izvršenja, monstruozna isplaniranost zločina pa čak i svest da zločin izvrši pre nego što napuni 14 godina (koliko puni za nekoliko meseci), ukazuju da pravo uveliko kasni za životom, jer očigledno, i deca od 13 godina danas mogu izvršiti zločin jednako težak za smrtnu kaznu ili doživotnu robiju u Alkatrazu (da, teško je ovde zaobići asocijaciju na američke škole i zatvore, ali to je neki drugi ugao gledanja).

Namerno kažem „monstrum“ jer je to dete nastupilo kao najgora zver – bez imalo kajanja, uživajući, kako je sam izjavio u policiji, u patnji i kricima svojih školskih vršnjaka dok ih je ubijao.

Okrutnost i brutalnost, a s druge strane i samoživost, kod ovog mladog monstruma su bili toliko jaki da su u njemu prigušili svaku čovečnost koja bi, ako već nije mogla da ga spreči, da mu na kraju gnusnog dela koje je učinio, prišapne da je najbolje da sam sebi odmah presudi.

Ali on je odlučio da živi kao što u svakoj igrici pucač-ubica jedini ostaje živ i nepobediv.

Po broju žrtava od ruke deteta, Srbija je 3. maja 2023. godine dospela na prvo mesto u svetu. Nigde u svetu celom nije se desilo da dete od 13 godina ubije devetoro osoba.

Dosadašnji rekorder je devetogodišnji Kajl Alvud iz Iliniosa – SAD, koji je 2019. godine ubio pet članova svoje porodice. Sada je Srbija na vrhu te crne svetske lestvice.

Dakle, imamo učinioca krivičnog dela, ali nećemo imati osuđenika. Ako on po zakonu ne može da krivično odgovara, krivica se time ne preseca i ne zaustavlja, već ide od države do svakog od nas pojedinačno.

Nije neistina, ali je suviše olako i pojednostavljeno reći da je ovakav zločin generisala i iznedrila isključivo mržnja i nacionalistička pošast koja već trideset godina izjeda Srbiju i iznutra i spolja i ne dozvoljava joj da profunkcioniše kao normalna evropska država.

Naglavačke je izokrenut sistem vrednosti koji favorizuje kriminalce, starlete, cajke, medijsku prostituciju, kockarnice, prostakluk i nasilje naspram poštenja, etike, tolerancije i časti.

Tu je i bezobzirna i bezdušna rijalitomanija koja neguje primitivizam i bezvrednost, zatim zloglasni tik-tok i druge društvene mreže koje uz ozloglašene tabloide truju decu još od vrtića.

U temeljima društva i države je korupcija, nepotizam i neodgovornost. Tražeći krivce, neki navode internet i dostupnost oružja, a to su ipak više metodološke i pomoćne stavke.

Uz uvažavanje svih tih faktora i okolnosti koje su stvorile povoljnu društvenu klimu i mizanscen za jedan ovakav zločin, odgovornost je u prvom redu na roditeljima dečaka-ubice jer, ne samo što su propustili dužnu pažnju i nadzor nad svojim detetom, već su ga i obučavali da puca u streljani i da aktivno trenira vojno-taktičku simulaciju „Airsoft“ proizvodeći ga u budućeg masovnog ubicu.

Nije nevina ni škola čije osoblje, a posebno psiholog i pedagog nemaju neposrednu komunikaciju s decom kroz koju bi možda prepoznali mogućeg infantilnog zločinca.

Velika sistemska odgovornost je na centrima za socijalni rad koji ne zalaze u narod već učaureni i neinicijativni samo sede u svojim kancelarijama.

Kao što vojni starešina snosi komandnu odgovornost, tako i ministar prosvete snosi funkcionalnu odgovornost pa da bi ostao „čistog obraza“ treba da siđe s tog položaja.

Već trideset godina kao narod živimo u adolescentarijumu, nedorasli i nesposobni da se oslobodimo hipoteke ratnih zločina, intolerancije i mržnje.

Dozvolili smo da ulogu vaspitača naše dece preuzmu kriminalci, navijačke horde, huligani, mobilni, šareni i ružičasti ekrani i problematične društvene mreže, dok su škole finansijski i organizaciono zapuštene i prepuštene same sebi, što je urušilo njihov ugled i vaspitni značaj.

Ovaj tragični događaj je poraz i sramota svih nas: građana, države, politike, socijalnih službi, obrazovanja, pravnog sistema, zato što očigledno nismo dovoljno učinili da do ovakvih nemilih događaja ne dođe.

Pa se sada probuđeni pitamo, kao što se pitaju putari odakle sneg u decembru, kako se zločini iz Nešvila i Teksasa odjedanput preseliše u lepu, mirnu i harmoničnu Srbiju.

Autor je advokat iz Beograda

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.