Dano, budimo realni, epidemije raka nema

Više puta sam, posebno u Danasu, ukazivao na mahinacije i zastranjivanja kojima pribegava, uključujući zanetost zloglasnom rasnom teorijom (v. „Aca Srbin i Dana Nadrisrpkinja“, 18.12. 2023; „Nudim opkladu ministarki zdravlja“, 30. 3. 2023; „Joj Dano, joj Danice“, 28. 10. 2022. itd.).

Na konferenciji za štampu ovog ponedeljka, ona se vratila svojoj omiljenoj temi – izmišljanju epidemije raka u Srbiji i „pronalaženju“ njenog nepostojećeg uzroka.

Ona tvrdi da je Srbija „na prvom mestu u Evropi po broju umrlih od karcinoma“ i da je „statistička analiza malignih bolesti za period od 1999. do 2018. godine pokazala značajan rast malignih bolesti u Srbiji svake godine“.

Najmanje je važno što nije reč o karcinomima, već o kanceru, kao grupi bolesti koja, pored karcinoma, uključuje sarkome, leukemije i limfome, te da ne rastu maligne bolesti, već eventualno njihova učestalost.

Mnogo je važnije što je, u potrazi za uzrocima, potrebno posmatrati obolevanje, a ne umiranje.

I tu nas čeka iznenađenje: po broju obolelih od raka u Evropi, mi smo na neupadljivom mestu, negde blizu sredine.

Dakle, ništa neobično, a činjenica da smo u evropskom vrhu po umiranju ukazuje, kao što je i laicima poznato, samo na dve stvari: a) kasno se javljamo lekaru (neprosvećenost, nedovoljna dostupnost lekara itd.) i b) loše smo lečeni (liste čekanja, nedostatak inovativnih lekova i sl.).

Međutim, daleko najvažnije je što bivša ministarka, kao što to po pravilu čini, radi ubedljivosti falsifikuje podatke.

Broj umrlih od raka u 1999. godini nije 12.000, već skoro upola viši – 17.376, u 2018. nije 15.000, već 21.607, a u 2021. je približno tačan – njenih 20.000 odgovara zvaničnom broju 19.979.

Takvim šibicarenjem doktorka Grujičić je u očima neupućenih postigla svoj cilj: ispalo je da je učestalost umiranja, ako je za 1999. označimo sa 100, do 2021. skočila na 167.

Pristupimo li pošteno podacima, uočavamo da je razlika između 1999. i 2021. samo 15 odsto (ako je 17.376 u 1999. = 100, 19.979 u 2021. = 115). S jedne strane, nije tačno da je bilo koja statistička analiza označila takvu razliku značajnom.

S druge strane, poređenje trenda bez uzimanja u obzir starenja populacije smatra se ili katastrofalnim nezanjem ili, što je obično verovatnije, pokušajem podvale.

Sličan problem postoji i sa obolevanjem. Doktorka Grujičić kockarski „meša karte“ tako što za 1999. i 2018. zaokruženo prikazuje podatke samo za Centralnu Srbiju (19.625 i 29.588), a za 2021. primenjuje mađioničarski trik potajnim ubacivanjem Vojvodine, pa broj obolelih postaje 40.000, umesto – ako se držimo iste populacije – 29.787.

Tako, nekorektno, porast se više nego udvostručuje (ako je 19.000 u 1999. = 100, 40.000 u 2021. = 211). I ukoliko se držimo stvarnih podataka, porast je znatan, ali su nekorektni i takav pristup i, posebno, zaključivanje koje iz njega proističe.

Prvo, u svakoj, a posebno brzo starećoj populaciji, kakva je u Srbiji, nužno je za poređenje pribeći standardizovanim stopama.

Tada ispada da je porast učestalosti obolevanja od raka za 23 godine bio 35,5 odsto, odnosno 1,5 odsto godišnje.

Drugo, metodski je bolje ne uzimati za reper ni godinu u kojoj smo bombardovani, ni narednu, kada je petooktobarskom revolucijom privremeno smaknut režim koji je zdravstveni sistem gurnuo ispod nivoa održivog funkcionisanja, pa ni dijagnostika raka nije bila uzorna.

Ako se računa od 2001. godine, standardizovana stopa obolevanja od raka 21 godinu kasnije bila je za samo 14 odsto viša, što znači prosečno viša za samo 0,7 odsto godišnje.

Treće, za razumevanje problema važno je uočiti trend u drugim sličnim zemljama.

U delu sveta kojem je geografski i ideološki pripadala Srbija, učestalost raka beleži isti ili veći ushodni trend obolevanja.

Četvrto, podjednako je važno razumeti sekularni (dugotrajni) trend obolevanja i umiranja u posmatranoj sredini.

Obolevanje od raka u Srbiji je tokom poslednje decenije XX veka (od 1990. do 1999) poraslo za 98,3 odsto, a narednoj deceniji, od 2000. do 2009. godine, za samo 20,6 odsto. Što se umiranja tiče, procenti za odgovarajuće periode su 25,5 i 19,0 odsto.

Držeći se logike bivše ministarke, ispada da su građani Srbije masovno obolevali od raka u strahu od bombardovanja, a da su posle toga oguglali i mnogo lakše podnosili njegove posledice. (Ako se prihvati udžbenika epidemiologije, sve to će joj se razjasniti.)

Dakle, epidemije raka nema, ali je doktorka Grujičić „utvrdila“ njen uzrok: sva ta izmaštana zla su „posledica nuklearnog zagađenja 1999. godine“. Uz navodni pomor od raka, ona svojoj opsesivnoj pretnji – osiromašenom uranijumu – pripisuje sterilitet muškaraca, patološke trudnoće, autoimunske bolesti, stradanje vojnika posle rata i ko zna šta još.

Fascinantno je sa koliko nadobudnosti i nekritičnosti ona i njen saradnik, jedan specijalista higijene iz Kosovske Mitrovice, ignorišu svetsku nauku i najuglednije naučne institucije po kojima je uranijum (čak i ako je obogaćen) toksičan, ali nije kancerogen. Zahtevaju „državni projekat“ kojim bi, valjda, naterali naučnu zajednicu na uzmicanje. Ne shvataju ili se prave da ne shvataju kako je „mnogo mačku teleća glava“.

Mi smo omanuli sa dva „državna projekta“ kojima je trebalo da utvrdimo jednostavan zadatak: koliko je serološki pozitivnih građana na kovid 19. Ovaj tandem bi od bogato finansiranog projekta nesumnjivo imao lične koristi, ali sa znanjem koje je pokazao i odnosom prema činjenicama, teško da bi dao doprinos nauci.

Da li je ovo nivo na kome treba da raspravljaju dva redovna profesora?

Autor je epidemiolog, profesor Medicinskog fakulteta u penziji

Stavovi autora u rubrici Dijalog ne odražavaju nužno uređivačku politiku Danasa.